Pravda, 26. 08. 1933., str. 8

ГГРАВДА, 5в АВГУСТ 1933 ГОДИНЕ

СТРАНл

КЊИЖЕВНА БОСНА

„КЊИГА ДЕСЕТА" - о; :о — ГРУПЕ САРЛЈЕВСКИХ КЊИЖЕ ВНИКА. — ЗБИРКА ПРИПОВЕДАКА И ПЕСАМА. — САРАЈЕВО, 1933. — ЦЕНА 20 ДИНЛРА —

Ова збирка је по свом саставу и карактер. наставак прве збирке коју је Група нздала пол наслоео* г Са страна замагљених", јер, као и оча, о<5\"<вата већин/ писаца из Босне. (Да бм било боље ла је обухватила све писие тоП краја од врел ности сувишио је наглашаваги). У љој <е прозом и стиховима заступано 1о писаиа. јг. јјккх и женских, ста рн их к млађнх, ооанатијих и мање познатнх. И то: Бориво^е Јевтић (црича ..Убнство у кланцу"), Хамза Хумо (са Јве песме: „Сан на Јадра. ну" и „Друговима после лванаео сзги"), Јован Палавестра (причом „Мијатов благи дан"), Марко Марковић (причом »Неугаснво канднло"), Иво Андрић (днрском рефлексијом »Сунце овог дана"), Владислав Тмучиа (причом ..Драма у судчици"), Ја«ша Кушан (прлчом „Пакленик пакленише"), Хамнд Диздар (прнчом „Касаба шапће н и малим циклусом песама „Песма о недељн једног снромзШног чиновника"). Михаило Мирои (песмом „У винограду"), Мнрко Макслмовић (причом „НелоЛедиви ск в н>а"), Милан Ћурчин (актовком „Ватвпир"), Л\ихаило Делибашнћ (са две песме) Милипа Мнронова (са две песме у проон). Вера Делибашић (са две песме) и Верка Шкурла Илијић (причом -Крваза раолела са острва"). И по темама — изузевши причу г-ће Шкурле, ко)а се, судбнном и срцем подел>ена чзмећу Босне и Дал. мације, овог птта једном сентлмента.*ном легендом определила за ов\друту и тако тематоки испала из ок*ира — ова збирка је прозом сасвим еезана уз Босиу. У њој ;е Босна захваћена и претстављена у разним фа зама њенога живота и са различитих страна њене многобројне физио»омије. В. Тмуша враћа се чак у тур ску Босну да једном интересантном, ма да понешто натегнутом и грубом, склцом илуструје њену дутсовлу атмо сферу и из ње истеше на романтичан иачин једног рајинсхог хероја. М. Ћурчић даје овог пута драмски оквир актовке својој старој омиљегој теми: сатиричкој анализи оног иегдравог бирократског соја што нам га је црножута монархија оставлла } наслеће као заразнн бацил, онаЈ тип босанског „куфераша" кога на■ионални прелом не само да није сло •но већ му је, нажалост, заслугом паших оперегно-политичких диригената, пустио да и у новој духовно) кјпми ухватн корен и да се учврсти. Писана намерно по узору Кочићева Р Јазазца", ова сатира, иа«о тиме литерарво губи и испада блеђа, ипак згслужује пажњу као локумент како н данас обил>е материјала стоји писцимз и чека ла се настави започетом Кочићевом браздом. И ие само у овом смеру! И најмла)>и члан групе и сарадник овог алманаха, X. Диздар, задржава се у својој, премало кондензованој и недовол>но психолошки ниансираној, причи на истом временском периоду („преврат") само га осветЉује више са социјалне стране, обраћујући тип нашег ратног богаташа, анаиионалног и аморалног који је успео да и у новом времену и преко жртава пласира и задовољи сво;е нездраве амбиције. М. Макслмозић у једном као тетс скицираном фељтону покушава (нажалост, с најузње успеха) да психолошки осветли сам по себи интересантан проблем: однос бившег бега и кмета у нозом времену. Палавестра и Кушан злдржавају се на савременим општим г .Јзачз наших вароши и села, обојииа влше опасујућн сам појав но анализујући проблем. Први у хумористичком оквиру и на чисто фел. тонски начин даје једну сличицу пролетеризовања старих газдинских породииа. а други са више употребе уметнлчког алата али у једнаком тону усиљености даје ипак пластичнију и убед-гивију слику пролетаркзо« вања сељака и опет његове немоћи да ожиаи и да се снаће у варошко) атмогфери. Бора Јевтић изналазећи увек ноие тем* лаје овог пута једну кратку али успелу анализу села које повезаио и срашћено са сво!ом природом добива и своју спецлфичну психологију и схватања тако често туће и загонетно нашем варошком поимању. На последњем месту споми њем Марка Марковића не зато што је он чзван Сарајева ваљда најмањ* познат од свих спомеиутих писаца него зато што хоћу да нагласим л» »е управо штета што |е ова) писац тако слабо позиат и да је штета што он досад није издао коју збирку својих прича. Јер, судећи по њетовоЈ причи у овом алманаху („Неугасиво кзндлло"), причи која не само да је на-боља у овом алмаиах^ него би се мирне душе могла ла уврсти у рв(1резентатлвиу аитологију иаше савремене прозе. Марковић 1е ие само израаит »ећ и расан талеиат. У својо ппичи лао је он анализу психо логије босаиске касабе и генезу и декадеису њених газда и претств« иика .•првио сиажно \*метиички Са»ом овом едном својом причом Маркогић нас је уверио да можемо о ље-огом лаљњем рад удати најлеппоотнозе. Пошто скоро сви радови у прози симпатичним борбеним м критичким

ставом и духом у стилу онога коме су сарајевски плсии посветили ову своју књигу. ч>'Лновато је да није обухваКен и један проблем који је за Босну не мање тежак и болан као I и њен „фрењак", т. ј. ментално и псн !ко ..ташлиханство", проблем кој« колико 1е важан исто толико је и актуелан! Интересантно је н карактеристично да су стихови — сумарно узевшк — у ово) књизи слаблји од прозе и кад не би било две спонтане лирске исповеди Хамзе Хума и фрагмента Ива Андрића могло би се рећи да су стихови били сасвим сувишни ово) књизн. Изгледа да уметнички језик елске Босне није и не може да буде лирика. Узет у целости, овај алманах не достиже уметничку виснну првог алманаха („Са страна замагљених"). А.ти то никако не значн да он нема своју вредност. Најбољи део прозе (у првом реду Марковић) даје ово) књизи предност пред многим новиим нашим едицијама. Осим тога њена специјална вредност је и у њено) документарности. На крају, језик ко* јим је писана — изузевши нека форсирања провинциализама код двојице писаца — може и многим нашим реномираним писцима кзван босанске сфере да послужл као потребно и корисно освежење. Књигу су илустро вали цртежима подељене вредносги сарајевски еликари: Карло Мијић, Ро ман Петровић и Сиго Сумеркер. Загреб. И. Ненвсгаћ

Место рођења Светоззра Марковића: Зајечар илн Нншевци?

„Правда" је у броју од 5 о. м. донсла из.јаву г. Косте М. Марковића. потпуковника у пенсији, на мој раннји чланак о пореклу и месту роћења Св. Марковића, у којој, поред осталога, тврди да је од свог оиа пок. Михаила М. Марковића, брата гд стрица Светозарева, слушао да је Саетозар роћен у Зајечару. Мени је необично мило што се сво јом изјавом јавио и г. Марковић, пс-тпуковник у пенсији и сродник Светозарев по мушкој линији, да и он допринесс решењу једног, на пр ви поглед, ситног али по биографи ју Св. Марковића врло важног пига ња; о месту роћења. Пожелети Је само да се и други сродници Св. Марковића изјасне по том питању, уколико је то њима познато, па да сс из њихових изјава, најзад. донесе коначан суд о томе: да ли је град Зајечар или само Нишевци у Срезу снрљишком родно место Светозара Марковића? Питање места за мене је, као уосталом и за целокупну нашу јавност, ои споредног аначаја, нити за мене има важности да ли ће битн град ЗаЈечар или село Нишевии родно место Светозарево. У питању је истина и утврђена чињенииа, н у том смислу треба да допринесу сви колккогод могу, а највише сродници Св Марковића, јер су они, у првом реду и најпозванији за то. До сада смо имали изјаве двоји* це сродника: г. Милутина Аранћело вића, сестрића Светозарева. који тврди да је од свога ујака слушао да је роћен у Нишевиима, и г. Косте М. Марковића, сродника по муш кој линији. који тврди да му је отги. брат од стрниа Светозарев, прн чао како је овај роћен у Зајечару. Дакле, сестрић тврди једно а брата нгц друго Добро би било да се и остали живи сродници Светозаревн изјасне о томе а нарочито г» Аца Станојевић, брат од тетке и г. Светозар Аранђеловић, инжењер, сестрић Светозарев. На тај начин бисмо имали изјаве срих сродника Св. Марковића и оида би, можда, лако дошло решење загонетке о његову месту роћења. Г. Коста М. Марковић је врло до бро учииио што је, такоће, у својој изјави дао биографске податке о претиииа своје породиие. али је оп криво разумео моју тврдњу „о изу* м^рању славне породице Марковића". Ја сам гтри томе имао у виду само породицу РадоЈа Марковића, среског начелника, чија оба сина, Јеврем и Светозар, почивају на јагодинском гробљу и са којима је за иста изуирла његова породииа у мушкој линијн. Уосталом. та породииа са Јевремом и Светозарем и припада нашој политичкој историји, то је о њој само и реч била. Момчило Милетић, орофесор

У лоследњем часу

ПОЕЗИЈА СА ПОПУСТОМ У песничким круговима живо расправљају о томе ла се књига лирике г. Божидара Ковачевића мо же добити са попустом 50 То, наравно, не значи да је г. Ковачевкћева поезија попустила. Погтуст се односи само на цену, али не и на квалитет. Уосталом, г. Ковачевић придржава се познате и мудре пословиие: „Памегккјн попушта**. ДОГАЂАЈ СА „ДОГАЂАЈИМА И ЉУДИМА" Исто тако са попустом се продаЈе и књита гтрозе г. СтоЈана Живалиновића .ЛогаћаЈи и људи": за десет динара, док Је ранија иена бнла два пута већа. Према томе, на ДОГАЂАЈЕ пада пет динара, а на ЉУДЕ остатак. На људе пак, коЈи ће купити о®у књнгу, пада свих десет динара. Овај пад прозних вредности на књнжевноЈ берзн за сада Још ниЈе утииао на њујоршку н лондонску берзу. КЊИЖЕВНА ЕЛЕКТРИФИКАЦИЈА Суморни тон стварања г. Јована Радуловића документован називима његових књига („Вечери тајни и сазнања" и „Сумрак на Неретви") слонтано Је ставио на дневни ред књижевног живота питање убаиивања светлости у оваЈ та.мни шти»вунг. Већ се нзрађуЈе проЈект елек трифккациЈе г. Радуловићеве књижевне производње.

Преглед совјетсних чвсописа

У овогодишњим свескама московски и петроградски часописи донели су неколико дела намењених поЈОр ници. Сем два бриљантна сцеискз филиграна Михаила Зошченка, о кч Јима смо већ говорили, нова позоришна дела не показују на књижев ним теразнјама нарочито велику тежину. Комади су очигледно тенденциозни и са чисто књижевног гле« дишта плитки, недовољно одуховље ни. У саралњи са А. Старчакбвим т&лснтовани АлексиЈе ТолстоЈ написао је комад „Патент 119", који, свакако, неће допринети Толстојевој књнжевној репутацији. Комал Је и сценски неизрађен. Изгледа не вероватно да је Толстој, коЈи објав л>ује другу књигу свсг ванредни успелог романа „Петар Први", напи сао и овај инептни комад. Међутим, и ранија дела овог пис ца сведоче о каприцима, сурвавањима и успонима његова талента! „Петар Првн", једно од најбољих де ла о великом реформатору Русије, претставља можда најлепши Толсто јев успон, а „Патент 119" — Јелан пад преко кога се не може прећи без одлучних негација. Ове ИегациЈе, свакако, имају да лодирну и питање саралње А. Н. Толстоја н са мало познатим Старчаковим, који књижевно ништа не значи. Старчаков је своју безначајност доказао једним чланком баш о Алексију НиколаЈевичу Толстоју. (Чланак Је штам пан у московском часопису „Нови свет", коЈи је донео „Патент број 119", а доноси и роман „Петар Пр-

Даношњо бугарска књижевност

п •

— ШТА ДРЖАВА ЧИНИ ЗА НАП САВЕТА БАГРЈАНА, НАЈБОЉ

РЕДАК КЊИЖЕВНОСТИ. — ЈЕЛИИ ЖИВИ БУГАРСКИ ПЕСНИК. —

СофиЈа, средином августа. Бутарска уметност, у свима. видо« вима, данас стоји на завилној внсини. Због тога бацити летимичан по,глед иа уметиост наше сусетке сас»им је недоеољно, али ипак потреб но. Нама је Бугарска позната, из« гледа, само по честим политичким убиствима. Међутим, врло мало знамо о бугарском духовиом животу, који је разиоврстан. Он би можда био још разноврснији да Бугар:ку не притаскуЈу финансиске тешкоће. Министарство просвете има један нарочити фоид за помагање и подизање уметности. Форд, углавном, помаже лепу књижевност. Сваке голине се иа њега издају три награде од по десет хиљада лева. Награде се дају за дела која су штампаиа преко године. Нарочита коми:ија додељуЈе награде писцкма за проау, драму и поезију. Тај фонд ипак не може много да учини за подизање бугарске литературе, јер дело греба прво издати .Издавач се, мећужм, данас у Софији и Бугарској уопцгге тешко налази. И велике књижаре, као што су на пример Чипев н „Хемус" тешко савлађују новчане препреке и врло мало издају. А велики је броЈ рефлектаната који би желели и према способностима имали пра во да им се дале издаду. се дела издалу. При АкадемиЈи наука постоЈи Један други фонд, који су основали браћз Берлкнови, трговци. Нзградна суча је нешто већа, али с обзиром да на књижевност пада сваке треће годиие, онда је она у ствари мања сд награде Миннстарства просвете. Су* ма износи двадесет хиљада лева. То је кнтерес добивеи на главницу, али се она даје једне годкне за књижсаност, друге за уметност, а треће за пластику. Других нарочитик фондова нема. Постојао је до пре две годиие Јела« фонд при Министарству просвгте за унапређење дечје литературе. Тај фонд је много учинио за дечЈу књижевности и може се рећи да је његовом помоћу бугаоска дечја књи жевност заузела најбоље место на Балкаиу. Залатак овога фонда био је да излаје најбоље дечје ствлри, оригиналне и преводне Поред гогз што су штампане помоћу тога фонда књиге најбољкх лечјих бугчрских књижевннка, оне су морале би« ти илустроване такоће од призиатих уметиика. На таЈ начии помага« на је и књижевност и уметност. Алч од пре две године, изгледа од доба кала је мкнистар просвете био г. Муравјев, па и данас, кад тим ресором управља г. др. Бојацијев, тај фонд је замро и иије издао ии 1едку књигу. Фонд је издао дела у стиху и прози, углавном, ових дечјих писаца: Елин Пелииа, Ангела Каралијчедаа. Доре Габе, Јелисавете БагрЈане, И. Ст>бела, НиколаЈа Рајнова, Скмеона Андрејева. Од уметника који су учествовали као илустратори треба поменути Александра Бо жинова, Илију Бешкова, Бечка Узунова, Бориса Денева. Годишње Је и злазило четнри до пет књижица луксуаног издања. Књи ге су впамлане у Држааној штампа-

ри|ји и зато је њихова продајна иена била врло мала и приступзчча скоро свакој породици. На тај начин бугарска омлалина имала Је могућности да се, према сво јим скромним срелствима, иттак упозна са најбољнм бугарским дио цима, међу којима најлепше место заузимају Елин Пелин, КаралиЈчев, Габе и Багрјана. Елин Пелин Је дао велики броЈ лепих и духовитих прича за децу. Дора Габе такође. Она је дала и много лепих дечјих песмииа. И Лиза Багрјана се одликовала лаким и пријатним песмама за деиу. Ангел КаралнЈчев, добро познат и читаоцима „Правле", можда је најплолнији дечји писац. Он је до сада дао неколико олличних збирки прича, међу коЈима ваља поменути „Царство лажи" и „Царство прича" И остали писии заслужуЈу пажњу, али су ови коЈе смо поменули маркантне фигуре у дечјој књижевиости. Али не само дечја књижевност, веђ уопште бугарска литература има много трудбеника о коЈима Ои требало и опширниЈе рећи коју реч. Смрћу Ивана Вазова, чиЈа су дела преведена скоро на све европске ]езике, Пенча Славејкова, Јаворова и других, Бугарска Је претрпела осетан губитак. Шта је, на пример, значио Вазов, то је познато и код иас. Данас ако бисмо говорили о бугарској поезији могли бисмо рећи да је Багрјана најбољи бугарски живи пеоник. То мишљење |е преовладало и код свих бугарских књижевних критичара и њено се име истиче увек на прво место. Поред ње треба истаћи и Николаја Лилијева. Јавља се сада и Један неоспорно добар таленат, Јанз | Јазова, млада пеоникиња, чији су стихови оригинални и добри. Постоји уверење да ће она временом заузети једно од првих места у бугарскоЈ књижевности. У прози опет прву реч воде Ели« Пелин, КаралиЈчев, Јордан Јовков. Страшимиров, Добри Немиров, Чи лннгиров и други. Димитрије Шишманов лао је неколико роман.а. запа жених, а.ти не нарочито успешних Као комедиограф се помиње једннп Стефан Јовков. чија се дела мог> примити. Страшимнров и Јовков с" убрајају, порел осталога. и У лрамске пише. Ипак бугарска књижевност је можда најслабија у овим књ« же&ним родовима. Ако би на крају требало дати и кратак закључак. могло бн се рећи да Је у Бугарској дечја књижевност најбоља, не рачуиајући умрле Јаворова, Славејкова, Михаиловског и Алека Константинова, ко{н су дали одлична дела и створили б>тарско| књижевности лепу репутацију. Љуб. Божиноанћ.

ви м ). Чланак, лишен дубљих и садр жаЈних опажања о стварању аутора „Петра Првог", ипак је донекле корисган као приказивање досадашиег ТолстоЈевог књижевног пута. Да се вратимо на нова позоришпа дела. Часопис „Нови свет" лонео Је, иза „Патенга 119", Још један ко мад написан са очигледном претенсиЈом да јунак дела буде маса, са впљом устремљеном у једном правцу. Претенциознест избиЈа Јасно из сгих сцена овог дела, које није нсписмено, али нипошто не претставла срсћени књижевно сценски орга ннзам, коЈн би бно способан за жи< вот. Реч Је о делу В. Вншневског „Оппимисгичка трагедија". Дело као ла Је написано на тему, којој аутор нијс нришао спонтано, већ му Је она наметнута. Животније, сценски изра ђеније, али са извештаченим патосом, који вене и губи сваку ефектност иод светлошћу једне озбиљније анализе, дат је комал И. Прута „Кнез Мстислав ХраОри". Ралња се догађа у блинлираном воау, чиЈи јс назив послужно као наслов комада. Агигаиионо постављање у обрал»: личности није тсшко открити. Овом постављању аутор је пришао сл познавањем позорниис. алн и са всома пеупутном тенденииЈом ла по зорницу претвори у агита жоно срел ство — свакако да би одговорио зах ивима писаиа и публициста блиских Кремљу. У последње време ови 2ахтеви изражени иа разним књижевним конгресима и скуповима свз Л1 се. углавном, на констатсвање чи њениие да је „на фронту лрамске књижевносгн извршен иробој", од кога Је она осетно страдала. Захива се „ликвидирање пробоја" — дру гим речима писање дела, која ће спроводити тенденције, тезе и пропаганДе, коЈе Кремаљ препоручуЈе. Из истнх побуда, по свсму судећи, пгникао Је и комад Б. Киршона „Суд". (Дело Је штампано у часопису „Нови свет",' свеска пета, док Н комал И. Прута објављен у „Зве§ ди", петроградском часопису). Киршон спада у ред познатиЈих' совјсг ских писапа, али се његовом новом дслу, чија радња преноси читаоца у Немачку, не г/ризнатн тра.1"л вредност. „Суд" Јесте "Једно Од вели ког мноштва дела""о ' кла(н'0Ј борби објављених у СовЈетској РусиЈн. 0 НемачкоЈ говори у „Новом свс ту" у своЈим путописннм скииама и М. Чумандрин. У духу свог нелавко ц.тампаног дела „0' Кеј" Борис Пнљ њак, према коме званична бољшевичка критика (раније одлучно зарЈћена против овог писиа због њего* во| дела „Махагон" проглашено! јз „контрареволуиионарно") заузнма све повољнији и повољнији ст јв, даје полубелетристичке страниие „Ка мење н корење". Дело Леонида Грис мана „Сомотски дикгатор", у киме је главна личност Јелан од најпозпатиЈих угледника епохе цара Алск саидра Другог Лорнс-Меликив, знаг ис з^остаје иаа његова романа „Дос '|Ојевски игра рулета". Овај роман дао је неколкко добро повучених ио т'за, коЈи су лежерно, алн спретно оцртали муке гениЈалног писца поред стола рулета, али совјетска кри тика веома неповољно примита је лелр. Уколико би ново лело Гросманово „Сомотски дикгатор" било нримљено хладно, томе би се лако ипло наћи обЈашњење у ниск м квалигативном нивоу оних странииа, које Је Гросман штампао у овоголишњим свескамз московског часбии сг. У овом часоиису излазе иред читаоие са већнм белетристичким нрилсзима Још Георгиј Никифоров (роман „Јединство"), Иван ЈевдокиУов (роман „Архангелск"). А. Варонски (списи богословског живота). Г. СеребрЈакова (роман о младости Карла Маркса), Бруно Јасенскн (ромаи „Човек мен.а кожу"). Јесенски ј< пе мзчки књижевник .коЈн живи > СонЈетскоЈ Русији. Научио је рускч нл велику несрећ\ чигалаиа „Новчг свега". којнма он уиућује своЈе ве мг. штуре н досадне страниие Редакторн „Новог света" А. И Бе. зименски, Фјодор Глатков, В В. Гри гсренко. И. Гронски. Леонил Леонов. А Малишкин и В. Ставски одлучили су, сулећи по овогодишњим саескама часописа, да доиосе што мање писама Ова оллука иааавана Је. несумњиво. оном кризом поеаиЈс у Сов1етскоЈ РусиЈИ. коЈа Је потп>но очиглелна. ма да се о њој гово ри много мање иего о „пробоЈу на фронту лрамске литературе". Остали часописи — „Црвена цовина", „Звеада" и други доносс песме у миого већем броју. али ове песме <уколико аутори нису Борис Пастср нгк. НиколаЈ Тихонов. Осип Манлел штам и, каткад, П. Антоколски, Илија Сглвински и Још неки песниии, код којих моменат срећне и богате икСпираиије ниЈе искључен, као, уо сталом, и чешћи случаЈеви писањз стиховане проае) редовио подбацу Ју У наЈновијим свескама два иоменута часописа има песама. које нису. шта в%ше. ни коректие у поглеоу облика и технике стиха. не гово р*ћи већ о садржини Квалитетима облика ова садржина одговара у пу ној мери. Е. &