Pripovetke / Branislav Nušić

148 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

Тек што приступих првом питању, а из друге собе пролете једна папуча кроз стаклена врата и стакло прште на хиљаду парчади.

— Живко! — узвикну педагог, — шта радиш то, за Бога!

Кроз разбијени прозор промоли се једна љупка: детиња главица са речима:

— Гађам мајку, не да ми кључ од ормана!

— Ех, ех, ех, како си неваљао, зар не видиш да је овде господин.

Дете ме весело погледа, па се онда искези на мене тако крвнички, као да му ја не дам кључеве од ормана.

Најпосле г. педагог се замисли дубоко и поче да ми даје бопширна упутства како ћу мога сина да однегујем. Упутио ме је и шта треба да читам; препоручио ми је нарочито своја дела; убедио ме јеу то да сам ја крив свему неваљалству свога сина и таман је највишим тоном, турив суве, коштуњаве руке у замршену косу, изговорио био мото са корица једне своје књиге: „Погрешке дечје то су погрешке њихових родитеља!“ али се кроз прозор на. улици зачу мали дечји добош и прођоше преко 50 деце упарађене као војници. Над свима командује „најстарији“ г. педагогов, напред је велика застава од црвене цицане завесе (управо у том моменту г. педагог опази да му на прозору нема једне завесе). Сви војници носе штапове на рамену, а на главама им троћпошкасте капе од хартије.

Педагог погледа кроз прозор, најпре мирно, затим пребледе, као манит отвори фијоку свога стола и кад виде да је празна, он се ужаснут пљесну рукама по глави.

— Ах, господине, ах, ах, ах!

— Шта је за Бога! — упитах га. — Упропашћен сам, просто сам упропашћен — удари он у дреку. — Има већ шест месеца како

радим и дању и ноћу четврту свеску мога дела „Кућа као васпитач деце“ и свршио сам је тек пре десет дана. Замислите, тек пре десет дана...