Pripovetke / Branislav Nušić

МОЈЕ БИСТРО ДЕТЕ 149

— То је врло лепо, али не разумем зашто сте...

— Зар не видите оне капе на дечјим главама; то је мој најстарији узео рукопис из фијоке и направио капе својој војсци!

Има људи пакосних, као што сам ја, па им је у оваквим приликама до смеја. Тим пре што ме је овај интервју јако задовољио у погледу бриге за мога сина, који није син никаквог педагога. Ако се нисам гласно смејао, ипак нисам могао да уздржим ово неколико речи:

— Изгледа ми, господине професоре, као да је ваш најстарији врло талентиран. Тај ће бити канда добар и строг критичар, а, што је главно, противник теорија, од којих он, као што видите, гради себи капе.

— Шта ћете господине, — вели ми г. педагог — ви знате да чизмар обично не може имати добре чизме.

После ових речи опростим се и одем кући, размишљајући успут, како је то заиста утешна пословица да чизмар не може имати добре чизме.

Кад стигох кући јавише ми радосну вест да ми је спасен син. Јер, знате, био је пао у бунар, што није морало бити. Он је ухватио једног друга и хтео да га гурне у бунар, али се сам оклизне и падне у место друга. Хвала Богу кад је спасен! Други пут ће, кад кога хтедне бацити у бунар, извесно пазити да се не оклизне сам.