Pripovetke / Branislav Nušić

АУТОБИОГРАФИЈА 159

Шта ће, како ће, него позове свога комшију ћађеп-а, па му каже: Дедер ти, ћађеп, помози мени да ово окопамо. Нађеп, као добар комшија, пристане, и онда запну па раде заједно, и то је онда !ећ ћабе сеотађеп. Нађеп је дакле помоћни глагол... Други пут опет отађеп има да околпа кукуруз, па опет не може да стигне, кратак дан, па не може отађеп да стигне. Шта ће, шта ће, не бива да зовне ћађеп-а, јер му је он већ једанпут помогао; он се онда сети, па зовне другог комшију мегаеп-а. И мегдеп добар човек, па дође свом комшији у помоћ, запну заједно да раде, и то је онда !сћ ууегде отађеп. МегЧеп је дакле тако исто помоћни глагол. Јесте ли добро разумели, децо

Ми сви гракнемо у један глас: разумели смо!

А кад дође испит, прозове мене и пита ме:

— Мењај ти, мали, мени глагол зећгефђеп.

А ја запнем па на душек:

— Зећгеђеп, зећгеђеп, зећгејђеп... зећгееп је домаћин, па он копао виноград... па онда... онда... па онда зовне комшију ууегдеп-а, ууегдеп,.. ууегдеп неће да дође.

— Не ваља, не ваља, на место! — и разуме се добијем „један“ и паднем.

Тако сам, због извесних неспоразума, пао још из два три предмета и, разуме се, остао сам да понављам разред.

Сећам се, кад сам пошао то јутро на испит, мајка ми је обукла нове хаљине, са штриканом кратном од чипке, подсекла ми нокте, очешљала ме лепо са раздељком, дала ми чисту шнуфтиклу и пољубила ме у чело са речима:

— Осветлај ми, сине, образ!

А отац, кад сам му пољубио руку, рекао ми је:

— Синко, кад се вратиш са испита, па ми се јавиш да си положио, добићеш овај златан дукат. — МИ показа ми нов новцат дукат. А ако га не положиш, слободно ми немој ни долазити кући, јер ћу те испребијати на мртво име.