Pripovetke / Branislav Nušić

160 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

Кад сам срећно пао на испиту, станем пред гимназиска врата овако размишљајући:

— Батине ми не фале, а дукат нећу добити, дакле две штете. Како би било да ја то сведем само на једну штету. Нека добијем батине, кад тако мора бити, али бар нек добијем и дукат!

И одмах ми сину срећна мисао кроз главу, те се отиснем кроз улицу све скакућући с ноге на ногу; долетим оцу и мајци весео, пољубим им руку и узвикнем:

— Положио сам, одлично сам положио!

Мајци и оцу скотрљаше се низ образ две сузе радоснице, а отац спусти руку у џеп и даде ми онај нов новцат дукат.

Ја сам, разуме се, појео затим батине, али сам бар појео и дукат. То је уосталом ситница, коју само узгред напомињем, колико да констатујем да сам једанпут у животу и батинама заслужио хонорар.

У то доба пада и моја прва љубав, што уосталом није никакво чудо, јер се то извесно и многим другим ђацима дешавало да се заљубе кад повторавају разред или, можда обратно, да повторавају разред кад се заљубе.

Ја нисам никад волео математику и, за чудо, та моја прва љубав била је ћерка професора математике. Мени је тад било дванаест, а њој девет година и учила је трећи разред основне школе. Та је љубав била силна и ми смо је једно другом озбиљно исказали. Једанпут, приликом играња жмурке, ми се заједно сакријемо у једно буре, у коме је зими моја мајка киселила купус. Ту, у том. бурету, ја сам њој исказао љубав и, због те миле ми успомене, и данас ме још троне кадгод прођем крај каквог бурета.

Једанпут се нађемо после школе и пођемо заједно кући. Ја јој дам један симит, који сам јој сваког петка куповао, јер сам четвртком после подне зарађивао на крајцарицама маријаше, Том приликом сам је озбиљно упитао: