Pripovetke / Branislav Nušić

ХМ Ж. МИЛИЋЕВИЋ

Тиме смо, говорећи што је могућно концизније, дошли и на питање недостатака Нушићевог књижевног дела. У своме раду, наравно, Нушић није био непогрешан. Има он и својих мана, и не увек малих. За те своје мане зна и он, — а и да их не зна, критичари би му досада већ толико пута рекли — а зна и публика. Али он и даље ради као да је непогрешан, и публика и даље гледа његове комаде и чита његове приповетке као да су савршене. И имају право и он и она. А што је то тако, разлоге вероватно треба тражити у факту, врло обичном -и врло истинитом, што је Нушић свестан тога да не греши ко не ради, и у факту што је публика увек склона да једном писцу опрости грешке од којих је велики број постао углавном ње и њених наклоности ради.

Највеће грешке Бранислава Нушића дошле су, поред те жеље да се угоди укусу публике, врло вероватно на првом месту, још и из његове велике активности, из његове невероватне плодности, од брзине и лакоће са којом он своје ствари ради. Кад се напише комад за једну ноћ, као што је, на пример, Нушић написао свога Хаџи Лоју, онда, природно, може и погрешити. И те погрешке могу бити врло разноврсне: стил, при таквом раду, не остаје увек коректан; композиција, у брзини, постаје аљкава, недотерана; карактери личности изгледају недорађени и површни; психологија може бити примитивна, конвенционална, а може бити и одсутна; духовитост, у тренуцима, престаје да буде духовита и постаје натегнута; тон губи боју и чистину; општа линија дела се спушта.

Други један недостатак који се односи на целокупно дело Бранислава Нушића био би недостатак извесног пречишћеног књижевног укуса. Последице тога недостатка, истина, увек више и осетније погађају књижевника него позоришног човека, ако се прими да успех једнога комада у позоришту више зависи од његове позоришне него од његове праве књижевне вредности. Последице тога недостатка, по самој својој природи, нису сметале ве-