Pripovetke / Grigorije Božović

118 ГР. БОЖОВИЋ мн

одмах силази доле, држећи се за конопац и зачепљујући се за чудно камење.

Злате се дуго не предомишљате. Пред страшним изгледима, он брзо разгледа око себе, па прекорачи бунарску ограду и сиђе до чудноватих врата, кроз која га пропустише у скривницу осветљену малим фењером. Он дахну душом и исприча шта је горе било са женом и њиме, говорећи без хвале да би пре душу дао, него их издао Турцима, иако је Србин.

Његово причање трону скривене револуционаре; Матов плакаше као дете од усхићења према бедној домаћици и чврстини Златетове душе. Он плакаше пред дубином маћедонскога срца, које ни сам скоро добро не познаваше, него мишљаше да је засићено цинцарством и да у Бугарији с правом називљу Маћедонце балканским Јеврејима. Кроз сузе он мишљаше да је неизбежан успех започетога дела, само ако се могу сви сјединити под једном заставом и упутити једним правцем. Злате му се учини веома великим и основним типом маћедонским.

— (О, камо лепе среће да не разделисмо овај народ! — ускликну он друговима на француском. Ја бих рекао још нешто, али не смем...

____Но Јаковчетов беше мање осећајан' те пружи Златету руку и значајно га погледа:

— Сега веће не треба да ти велиме да се сториш Блгарин. Ете, сам си виде оти работа дојде да си Блгарин, а 2..

= Јаг Никој пат, господине!

— Хич зборат да не го креваме...

— И ја велам како је кој, тако нека си останет,

- да ми си жив...

— Хубаво, само ти го зеде крштењето. Са тојаги ти го Турците дадоа. После једен таков гајирет за идејета против Турците Србин да останаш — тој - неје возможно.

— Возможно је, да ми си жив. Во ваши раце сум ја. Туку како што се не сторив предавник пређе, тако и сега Бугарин не бидувам.