Pripovetke / Grigorije Božović

ЗЛАТЕ ИЗ СЛАТИНЕ 119

Јаковчетов заусти да још нешто рекне, но Матов га заустави, уставши и загрливши Златета. Он понова преживљаваше велико дивљење пред овим загонетним човеком, који неће да буде ни Бугарин ви издајник. Неће с Бугарима, но неће ни противу њих кад их Турци гоне, · -

— Ће се стори, ће се стори.., Полеко, полеко има време. Злате је наш... и како Србин наш... шапуташе он као сам за себе, гледајући душевним очима у будућност.

Пошто се Злате поткрепи и одмори у овој подземној јазбини и кад беше превалила друга поноћ, револуционари га поведоше кроз неке заплетене Ходнике. Кад дођоше на једно шире место, у које уђоше кроз укопана земљом с обе стране врата, он спази гомиле оружја и бомби. Матов диже један ли"јешки наган и пружи му га:

— Колко да ме не заборавиш, Злате... нежно рече, па продужише даље.

Отворише и последња врата, која такође беху на бунару негде на другом крају кварта. Тргоше конопац Озго се чу условљени одзив. Матов срдачно загрли Златета и пожеле му срећан пут. Јаковчетов пође за њим уз бунар. Кад горе изиђоше, он шмугну негде у страну и брзо се врати с једним четником, који позва Златета за собом.

— В Оризари ће спијеш. На друг ден иди си во Пореч и чекај ме на гости, кога ћа дојдам да те префрљам во права вера — рече Јаковчетов, стиште му руку и задовољно хихикну.

У.

Дошавши у Слатину Злате паде на постељу за читав месец дана. Боловаше тако тешко да му се нико није надао да ће остати. Али његова јака природа освоји, а нарочито слика битољске мученице која му се викако не скидаше с памети, чак ни онда кад га је у јаком огњу болест сувише освајала. Из четничкога живота он је много и слушао и видео и