Pripovetke / Grigorije Božović

120. ГР. ВОЖОВИЋ

доброга и рђавога; внао је он за велике кукавице и турске улизице, а видео је и много преданих делу јунака, који су с радошћу приносили своје животе на велику жртву. Ну није могао ни у сну помислити да ће у Битољу срести јунакињу, чијој сталности нема ничега равнога од како су настали крвави дани у Маћедонији. Премишљајући о том он сагореваше од жеље да оздрави, не што му живот беше толико сладак, колико да с новом снагом прионе на посао и не посрами себе, кад је већ прошао кроз најстрашније чистилиште. А ово му силно поможе да оздрави.

И чим се диже, он свика своје село које се још доста колебаше, те нешто претњом, нешто молбом, нагна га да одмах пошаље људе у Битољ за тражење допуста за школу, који он не би срећан израдити. Отворивши школу, он уреди цело село, уведе га у поречки савез, одредивши му десетаре, улакеи начелнике махала. После овога он тешком муком придоби сељаке да примају српске четнике и да дају на њихову исхрану. Основа и сеоску касу.

Село поче да осећа његову гвоздену руку и стаде тумачити тиме што се он по свој прилици добро наплатио у Битољу, кад онако трчи за послове који сами по себи-не дају никакве користи. И поче да гунђа. Јер рачунатше да му је много боље и пробитачније ако не буде нина чијој страни. Но Злате и овоме брзо стаде на пут. Прво их он посаветова и прекори примером оних који су на бугарској страни, како свакога дана подносе жртве, па кад и то не поможе, он се договори с учитељем, те некако врло згодно пребацише потајно у Србију све те сеоске букаче, а неке незадовољнике лепо измлатише и заплашише,

Село задрхта и преклони своју непокорну главу,

Али Злате опет не мироваше. Он се дохвати Доњега Пореча и закле се да ће га сасвим очистити од бугарштине, или ће своју главу оставити. И баш једно пре подне кад се враћаше отуда кући, на усамљену путу испод села, пресрете га онај исти четник што га је из Битоља извео до Оризара. Злате се