Pripovetke / Grigorije Božović

= Па - рт

170 ГР. БОЖОВИЋ

Хоћаше он да се одбрани од овога и пред самим собом и пред укућанима. Нарочито после последњега сукоба, кад је чуо на своје уши како му кћи саветује мајци и брату да би најбоље било да га одведу у Девич и предаду духовнику на лечење, Видео је, на послетку, да му је досадашњи живот мимо сваку меру чемеран и бедан. А голицну га и оно чиме се затекао својој породици и заклео. Али да би поправио живот, не потражи обичне путе каошто раде здрави људи, него се по његовој узбурканој души почеше превртати све неке крупне мисли, велики напори, големи нади, чудновати смерови и основе. И што је дубље падао у оваке сањарије, све би више немирнији и чудноватији бивао. Час би се окаменио као стена, час би дрхтао као у грозници и лутао по шумама и ливадама, по селима и усамљеним воденицама као прави лудак. По читаве ноћи није спавао, _ мучен једном једином мишљу да кућу напуни свачим, те да једном и његова кривача радосно засветли, а деца га не гледају више презриво и прекорно. Нека види Козарево ко је он, Рако син Обренов!..

Једнога јесењега дана примицаше се он к хану у Вучи, у Доњем Ибру, где је познавао све добре домаћине, а њега нико. Осим тога на овај се пут могао кренути што је у шпагу имао читав несаломљен дукат ћесарски, добивен по обичају за Живану, кад је ова пре неколико дана била заручена. Он лако прескочи преко ханскога прага, застаде и сасвим слободно подвикну:

— Ко је Гурчин нека је здраво, а ко Србин помози му Бог!

У хану поред огњишта сеђаше“ већи број узалудних Иброваца, сркућући ракију коју им беше поручио редак путник кроз ове крајеве Шајин-бег Пештерац. Бејаше свратио с пута из Солуна, камо је гонио волове и овнове на трг, пуних бисага златних и белих меџидија. То беше заношљив човек колико са богатства, толико и са беговска порекла, али према Србима увек благ и издашан, само да му се ниско клањају и слушају, покорно и трпељиво, његово без-