Pripovetke / Grigorije Božović

РАКО КОЗАРЕВАЦ 171

гранично хвалисање. Уза сами стуб поред огњишта простро персиску шареницу, прекрстио ноге и пијуцка ракију, старајући се да то чини отмено и господски. Рако слободно узе ниску столицу и седе између њега и сељака. Наби лулу дувана, поручи каву, па се мало исправи и рече:

— Ханџија дијете, донеси овој браћи од мене једну оку... Мени ћеш једну литру, а овом честитом аги једно поке. Дела, синко, поскочи као сваки лаки измећар !

Сви се збуњено загледаше, јер им се одмах учинило да ово није човек који може да поручује окем литре. Ханџија Видосав стаде у недоумици. Али се Рако опако сети, грохотно се насмеја, па се благо испрси:

— Донеси, синак, и не гледај на ове моје дрехе. Ничему не ваља да се чудиш. Путник ти се може _ учинити да је просјак, а оно се сам честити валипаша прерушио- да види шта се у вилајету ради. Донеси!

И овај узвик згодно пропрати звек дуката који ончас сиљакну из његове кораве руке. Преко усана му пређе задовољан осмех, а преко чела захвална мисао што се злато придесило да сесви из реда зачуде. Бег га упита:

— А оклен си, добар човјече о

— ја2.. Главом Миљко син Обрена Козаревца слага Рако, помињући свога брата, јакога и задружнога домаћина: — а оклен си ти, агаг |

— Из Пештери... Шајин-бег.

— Чуо сам Ти глас, здраво ми био; а турковања ти јеси ли ти чуо за мене» |

Бег промуца из уљудности да су му казивали људи, али Рако окупи бројаницу да му се не чуди што је овакав, јер је путник а земља запаљена од рђавих људи. И коња је оставио на Кадијачи, а сам прибор на њему вреди пет лира: за једне зенђије дао је у Пазару два несломљена дуката... И имања има доста. Њива и ливада, па и нешто сиротиње чивчија. Има ваљалица: четири ступе на Козаревској