Pripovetke / Ivo Andrić

НОЋ У АЛХАМБРИ 105

дио ме влажним улицама, пуним свијета и кола. Застасмо пред великом капијом на којој је био натпис састављен од сијалица: Алхамбра. Сиђосмо низ басамаке од лажна мрамора. Остависмо капуте у гардероби и онда нас упарађен вратар уведе у салу. -

Много свијетла. Наранчасте драперије. Неки вијенџи од хартије и лишћа. Свуд наоколо ложе и нише, пресвучене зеленим плишем. Сједосмо за један мален столић за двоје, одмах до улаза. Однекуд се чује пљескање. Кад се сврши програм, сви ће овамо каже Антонеску. Мало помало придолазе и жене. Како која свршава своју тачку програма тако улази у салу, пјевупкајући и гледајући у коју ложу да сједне. Дођоше црнци из џаз-банда. Жагор све живљи. Тада неко, управо виш моје главе, надвика све

= Оооооо !

Кад се окренух, виш мене стоји Никола Крилетић, насмијан и раширених руку. Хоћу да устанем, бацам сервиету, а он се сагиба и љуби ме најприје у лијеви па у десни образ.

— Здраво, здраво, здраво! Откуд ти овдје 2 С ким си то, болан

— Друштво, послови, знаш...

— Остави ти то. Хајде 'вамо у моју ложу. Све су наши.

Води ме испод руке. У ложи за столом један човјек густих бркова и сплоштене лобање (не разумјех му имена) и двије пјевачице у циганским костимима.

= Он је од Извозне Банке а оне су Рускиње. Наш свијет. Сједи. Дај чашу, момче. Е, здравси и добро дошао. Откад се не видјесмо!

Прича ми гдје је све бивао одонда па се прекида, бије ме по плећима. |

— Е, волим што сам те срео. Само си у зао час дошо да радиш с овима. Знаш ли ти, да сам ја овамо дошао на два-три дана (дижемо неке секвестриране шлепове) па ево три мјесеца прошла