Pripovetke / Ivo Andrić

106 ИВО АНДРИЋ

а ја једнако сједим у Букурешту. Дошао саму сламнатом шеширу и бијелом одијелу а ево се по мало и Божић примиче. Све од надлештва до надлештва. Научио сам и румунски од невоље. Тако и овај (показа ми оног од Извозне Банке, огромног човјека са коврчастим брцима и отраг сплоштеном лобањом). Чамимо по министарствима и надлагујемо се с адвокатима а у вече по овим несретним кућама.

Сала се све више пуни. У ложу лијево од нас дођоше неки трговци, биограђани, Крилетић се с њима здрави и рукује преко ограде.

Наизмјенце свирају џаз-банд и румунски цигани. Неке жене с галерије банају на нас конфете. Крилетић ми точи вино и тапше Рускињу до себе.

— Ово је сила од жене. То да видиш!

— Собачка! кори га она њежно.

Дозвах Антонеска у нашу ложу. Упознајем их и причам колик је био посао и како је смијешно и лудо ствар пропала. Крилетић ме прекида.

— Па кажем ја теби: све је ово лопов преиспољни! И опет се с неким поздравља и уводи неке људе у ложу.

Кимиђикић, тешки трговац из тимочког округа, Неки младић из Кладова, висок, погнут, тамно жут у лицу. „Николић, лађар“, представља сеи изговара неприродно снажно оно „лађар“. Очито туберкулозан, говори промукло и кашље.

Створи се опет вино на столу. Навраћају на час из оне треће ложе трговци, тројица увозника из Београда. Затим неки црвен и млад човјек с њемачким именом, заступник из Загреба. С њим неки кога зову конзул. Риђ, гојазан и подбуо. Једни кажу, да је био конзул, други, да је и сада али се не зна гдје. Долази један Рус, насмијан, у егзотичном костиму од црвена и модра атласа. Њему се Крилетић највише обрадова. То је Иван Павлович Тројицки, шеф и диригент ове трупе