Pripovetke / Ivo Andrić

НОЋ У АЛХАМБРИ А 11

дочекују га многе неке руке и вуку даље. још с врата се чује како се брани и виче нешто о „сва четири еванђеља“. Крилетић, смркнут, гледа за њим

— Не трпим филозофије, разумијеш.

Али се одмах смирује, сједа код нас н пјева. Сви га слушају. Жене га удивљено гледају. Прилази му једна крупна маџарица. Он јој говори нешто маџарски, па јој онда раширеним рукама мјери ширину бокова и пријети главом.

— Е јадна ти мајка! Каква је домаћица могла бити од тебе.

Жена му од смијеха пада у крило.

Тако се једно вријеме бијаше све смирило. Музика, гласови, чаше и топот играча, све се стапа у топал и једноличан хук забаве. Али одједном музике каода нестаде, играчи стадоше као слеђени у покрету, Све се очи раширише и упријеше у ложу лијево од нас — то је вриснуо онај од Извозне Банке. Сирово, реско. Нешто између њиске ждрепца ин рике магарца бјеше тај. врисак и тако снажан, да је надвикао све, омео музику, зауставио играче, уплашио жене и збунио келнере.

После тајца и запрепаштености настаде одмах општи смијех. Црнци показаше зубе и наставише још јаче да бију у своје бубњеве и тасове. Људи мећу монокл, да виде тога човека који је вриснуо. Највише се интересују жене. Само он сам сједи непомичан, поднимљен, колута очима које су почеле да крваве. Та његова непомична озбиљност нагони још више на смијех. Али нешто необично каода остаде у ваздуху од тог вриска.

У нас се служи коњак и сода бикарбона. Па опет однекуд вино.

— Екс! Екс!

Неки се већ загрцавају и вино им удара на нос и тече низ прслук, али више свих стоји Крилетић, неумољив, са испражњеном чашом у руци.

— Екс! Какав си ми ти поданик! Екс!

И опетпијела Алхамбра пије и пјева уједан глас. Цигани се раздијелилипо ложама. Неки смијешан