Pripovetke / Ivo Andrić

110 ИВО АНДРИЋ

јан, он излази насред сале и почиње сам да игра. Парови се склањају и остављају га сама. Цигани отпочињу неку румуњску игру.

Он најприје опрезно шири руке, као дјевојчице кад воду газе, и онда почиње цијелим тијелом да се нише и све брже и ситније да бије ногама о паркет. Спадају му панталоне и диже се прслук па му се види кошуља и бугарске гаће, зборане на учкур, и масан кајиш. Лице му жуто са прчастим носом, усјеченим по средини, бркови танки и не расту испод носа никако, него тек подаље, по странама.

Али што више игра, лице му, иначе ружно и смијешно, све више добива неки заносан израз. Кроз смијешак и стиснуте, жмиркаве веђе пробија нешто неочекивано мило и врагољасто. Глас му промукао, танак, заједно с цијелим тијелом у једном једином ритму.

— Диги-даг, диги-даг, даг-диги, диги-даг |

Тај ритам прелази и на околину. Цигани удешавају тон по њему. Жене из ложа бију у дланове.

Крилетић се сагиње и говори ми на уво, мирно, потпуно тријезно неким пословним гласом.

— Е, видиш, то му је к'о нека страст. По ваздан набија обруч на Букурешт, кукуруз и зоб на шлепове, с милионима ради, али чим падне ноћ а он овако, мора да ђипа и прави будалу од себе. То је, видиш, што му је деда мечке водб, па крв. А има ћерке велике, иду у гимназију.

Опет код Рускиња свађа. Надвикаше све, Њих двије скочиле на оног Француза што је био у русији и има стаклено око. Циче обје у један глас, да је бољшевик, да је рекао да пљује на еванђеље, и гоне га из ложе. Француз се брани. Крилетић одмах прелази у њихову ложу. Павел Иванович треба да буде свједок, али он не може. Само се блажено смијеши и одмахује руком.

— Ништа ја, лијепи моји, не знам. Та зар не видите да сам пијан као... -

На то се Крилетић сагиње, диже Француза за“ оба рамена и избацује га напоље. Као по договору,