Pripovetke / Ivo Andrić

58 ВО АНДРИЋ

живио с њим, упијао му се у живо месо и, тиши и тањи од свилена конца, сваки дан засијецао дубље.

Вечерас је по трећи пут у свом чардаку.

И, ево, и вечерас, пошто је с гађењем прошао кроз добојске улице и свјетину која је урлала и играла, и пошто се опростио с пратњом, он је унезверен премјерао чардак, да су поднице шкрипале и пуцале. Још се чуло како задоцнили момци кличу њему и побједи, а он је једнако ходао не усуђујући се да сједне. Погледа мушему у коју је замотана његова стара зурна, и зелен сандук с књигама, али се не дотаче ничега.

Већ се брда изједначише с тамом и варош умукну, а из развалина с бријега се јави ђук.

Прислони се уз прозор. Врелина од бесанице и пута и једномјерно куцање срца хоће да га успавају. Али сад већ снови долазе прије него и заспе. Да ли је и склопио очир Пред њим се указа покрајња соба, пуна неке кртежи и паучине, а у куту на сандуку сједи дјед му, Авдага Маџар. Црвен у лицу, с кратком брадом и оштрим брцима. Сједи тако нијем и непомичан, али у самој његовој присутности има нарочито значење и неподносива тегоба и ужас који га гуши. Трза се. Премире од мрака у соби, али не пали свијетла, него наставља да хода иако је вас у јези као оклопу и не осјећа ногу под собом.

Није смио никако да се заустави. Морао је да се креће, јер је једнако стрепио од бесанице као и од снова, ако заспе. Ходајући тако, сјети се Сарајева, веселог друга Јусуфагића, Чекрклинце, зеленог бријега с гробљем и меком травом на којој је некад, као софта, много поподне проспавао, с руком као узглављем. — Не може издржати, него оседла коња и изиђе из Добоја, по тами и тих као кривац.