Pripovetke / Ivo Andrić

МУСТАФА МАЏАР 59

Сустрадан чаршија сазнаде, с великим чуђењем, да је отишао и да је у пољу напао неке кириџије и изранио их, а коње им расплашио.

Путовао је час стрампутицама час посред села, био је и разгонио хришћане с таквим бијесом да ни Турци нису волили да га сретну.

Кад стиже у Сутјеску, нађе манастир затворен, као изумро. Још јуче су неки људи причали гвардијану да од Добоја иде Мустафа Маџар, да се острвио и, као изван себе, бије кога-год сретне и стигне.

Удари дршком од наџака у капију. Шутња. Измаче се мало и погледа манастир. Огроман кров. Мали прозори и тврди зидови. Помисли на час да све потпали, али му се досади и згади већ сама помисао да иде да тражи сламу и огањ. На концу му дође то све смијешно, ова огромна зграда што се ућутала пред њим и у њој фратри, малени и сиви као мишеви.

— Како су се брзо затворили, ха, ха, ха!

Оде смијући се гласно. Јашући. испод гробља, коњ се плахну од бијела крста што је провиривао иза зида. Притегну дизгин и заустави се. Док је тако смиривао коња и љутито псовао фратре и крстове, помолише се иза окуке двојица фратара. Један је носио умотан свежањ књига, а други зембиљ са јелом. Не могавши више натраг, склонише се у јарак крај пута, поздрављајући Турчина. Он се заустави крај њих.

— Јесте ли и ви папази 2

— Јесмо у царско здравље, бегефендија.

— А ко вам даде да садите ове рогове крај пута, па да ми се коњ плаши» А, крмци крмски 2

= Нисмо за то, бег,

— Шта „нисмо за то“2 Ко вам је допустио

— ИМ везир и свијетли султан, говорио је старији фратар, висок и отресит човјек лијепа брка и паметних очију. -

Мустафа спусти десну руку низа се, и као да се одједном умири и одљути, само их је укочено