Pripovetke / Ivo Andrić

60 ИВО АНДРИЋ

гледао сјајним погледом, док су они дрхтали обарајући очи преда се.

— Аа, бива имате фермане 7

— Имамо, имамо, бегефендија, јакако, све имамо. = И од султана г

= Јакако! ИМ од везира, и још један од Муле из Сарајева.

= Е, онда састави лијепо сва три заједно, па их баци. јеси чуог А ако те ко упита шта то радиш, реци: наредио ми Мустафа Маџар, који се одвалио као стијена низа страну, па нит му треба сна ни хљеба, нит признаје закона.

Слутећи зло већ по избезумљеном и укоченом погледу, од тих ријечи фратри још дубље поникоше. (Он скиде кајасу са седла и нареди млађем да веже старијега. Старији сам протури руке на леђа, а млађи га је споро везивао, јер су му руке видно дрхтале.

— Јеси ли добро свезбг

— Јесам, беже.

(Он се сагну и опипа кајише, па кад виђе да је слабо везано, ћутке измахну наџаком. Фратар измаче главу, а оштрица засијече у раме толиком снагом да га без јаука обори. Али Турчин га стаде ушицама тући тако дуго док се није дигао и пошао пред њим, заједно с везаним другом. Низ њега је текла крв и остављала траг по друму.

Одједном одлучи да их гони у Сарајево и да их преда старом другу Јусуфагићу, богаташу и чувену шаљивџији. Али кад друм пође уз брдо а сунце зађе, изнеможе рањени фратар и сваки час се онесвјешћиваше и падаше. Узалуд га је био држалицом од наџака у ребра, да је одјекивао као буре. Свратише у једну напуштену појату крај пута. Фратри одмах падоше земљи, један крај другога, а он свеза коња и прострије кабаницу па леже. Одмах поче да га сан хвата каошто одавно није. :