Pripovetke / Ivo Andrić

84 Иво АНДРИЋ

И опет се просу новац у народ. Радња се ширила. Купише нова земљишта. Подигоше пилане. На приступнијим мјестима шуме се видно прориједише. Високи борови на Мољевнику се могу оком пребројати. Сјеча се шири и прелази из једне шуме у другу и с бријега на бријег. Дивиденда је расла. На слагалиштима су лежали, на хиљаде, борови као поклани и крај њих наслагани торњеви храстове дуге из Сухе Горе.

Сад се и села упознаше са страним радницима, њихове жене су училе сељакиње како се штиркају сукње и кувају слаткиши. Али и високо изнад села, по најгушћим шумама, било је већ просјечених чистина гдје се чула штајерска хармоника и у преваљеној папрати бијелили згужвани комади њемачких новина и празне кутије од конзерва. Дивљачи нестаде потпуно.

И све што су странци радили било је пуно неке самосвијести која нас зачуђује и поништава, моћно и лијепо на очи, али неразумљиво.

(Одмах иза тога поче да стиже војска. Артиљеријска бригада, неколико батаљона пјешадије. Трговине и механе прорадише поновно. Опет се просу новац у народ. Официри на Биковцу приређују вечере, пјевају ратне пјесме и пуштају ракетле. МИ остали брегови су пуни војске; потегнут је ланац стража уз србијанску границу. Тако потраја цијелу јесен, док се све не сврши мирно и војска не оде у Сарајево. Али сигурност се не врати више ни у варош ни на брегове. Артиљерија добрим дијелом остаде и даље на положајима. Минираше камени мост, жандарским касарнама по бреговима дадоше појачања. Градила се тврђава у великој тајности. Прогонили сумњиви.

И кад рат уистини букну, би дочекан и у вароши и по бреговима са стрепњом и великом забуном, али као природно ријешење дугогодишње напетости. Добро храњен и улежан гарнизон се прели с бијесом на варош и брегове. Похваташе и по-