Pripovetke / Ivo Andrić

85 иво Андрић

смјели да се испну до њих. Ту су биле понајвише Ђукановића куће. У њима се живило у великој неизвјесности и страху. Договарало се и вијећало и поступало час по дубљим инстинктима, час по неукој сељачкој памети. Жене су плакале, а мушкарци их ружили. Најугледнији од Ђукановића, газда Недељко, напола поварошен трговац дрве-

том и лиферант, савјетовао је мудру неутралност.

— Да Бог, да да сопски топ надбије, али све се бојим да неће.

Млађи су, напротив, вјеровали и предлагали да се иде у шуму и скривени у збјегу да чекају док се наши спусте. Погодише се да млађи бјеже а Недељко с братом Милојем да остане у кући код жена и дјеце.

Прођоше два дана с обичном артиљеријском паљбом на коју су се већ сви навикли и с ријетким пушкарањем. Недељко је по ваздан радио с братом, тесао држалице и поправљао под на хамбару, („за зиму“) само да заглуши бригу и не_ моћну мисао. Трећег јутра Аустријанци, у зору, потискоше Србијанце из првих положаја, запасаше бријег до под сам врх и освануше пред Ђукановића кућама. Пред њих изиђе Недељко, као најстарији, и дочека их гологлав, раширених руку и покорно сагнуте главе, Били су већином Нијемци, један је говорио чешки.

— Треба да идете с нама.

=— Ми се покоравамо, господине.

(Он је метао јанџик преко себе а брат му се криомице крстио, кад се чу говор и избише шупкори. Било их је петнаестак, неки варошки Турци, понајвише цигани и фукара, неиспавани, чађави и пијани. Кад их виђе, Недељку заигра јабучица на грлу и само што рече жени:

— Ти пригледај.

Шупцкори се одмах споразумјеше с војницима који одоше даље и препустише им оба сељака. Претражише кућу па их онда потјераше пред -со-