Pripovetke / Veljko Petrović
110 - ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ
— Шта ти то увек мислиш и рачунаш 2
= Рачунам шта ће нас стати зидање куће, и како да уведемо на салашу хмељ, воћњак и бугарски начин заливања за зелен. То се најбоље исплаћује.
— Зашто тог — чудила се Иванка.
— Како заштог — Па мора се радити, ако хоћемо да се обогатимо 2
— А медицина 2 |
— Ех, од тога се код нас не може обогатити. То онако узгред, неко време. Главно је економија, брате. Шта ти мислиш, да ћеш моћи увек тако куповати слике, ићи у оперу, и држати кућу — ко што ти кажеш — у стилу, а све од овог што ми сад имамо» Мора се радити, много се мора радити.
Жена се некако кукавно повукла у себе, не знајући уистину да ли се разочарава или напротив.
— Па докле мислиш ти тако радити 2
— Хе, хе, док не умрем.
= И само зато да ја уживам 2
— Тхја, нећеш ни ти само за то живети. Ако узимамо деце, радићемо обоје.
— Па онда они да уживају 2
— Моју децу ћу ја учити да раде. Хоћу да им стечем, да лакше и боље могу радити од мене. Ја ћу уживати кад видим како напредују.
Тај разговор је Иванку некако притеснио и нагнао да се замисли. Осетила је сву тврдоћу земље по којој хода, видела је свој живот у свој његовој једноставности и краткоћи, погнула се под притиском јаке и неумитне руке, и забринуто се умирила, као после непроменљива, тешка догађаја.
Она је и касније хтела да говори с Марком о његовим плановимаи о будућности, али он је није упућивао у појединости, и једино што се упуштао сњом у детињасто маштање о „ономе“ које долази: како ће га назвати, какве ће имати очи и како ће га облачити и кога ће од њих двоје оно више волети.
још док су били у иностранству, Иванка је, у неким ситницама, могла некако да утиче на мужа. Измолила је, који пут, пред излазак да се пресвуче