Pripovjesti : crnogorske i primorske

60 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

без никога, па и ако ми је овђе свако добро у твоје здравље, опет би ми мило било виђети кадгођ и маћуху. Она је мене карала и учила за моје добро. Бољега је срца него што се о њој по народу пронијело; боља је повиђети него ли виђети. Она ме неће нипошто преварити“.

„ја ти не браним“ прида игуман, „да се са маћухом гледаш, но ти си дијете, а мени о врату висиш; не знаш какав је свијет, па би могла на какве замке напасти. Није злато све што сја“.

А Ружа покорно: „Кад бих се сјетила да ме ко ради преварити, ја бих дошла, оче, до тебе. Но се надам у Бога да ће ме он чувати, јер ја никоме не пакостим ни зла мислим“.

„То није доста, мој синко“ закључи игуман. „Рекао је Бог: чувај се ти, чуваћу те и ја. Правица и недужност, ако није разума, не могу од преваре спасити“. Пак је благослови и поврати се к самостану.

Кад Радо ковач чу од Марије да се Ружа станила у Зупцима на црковноме, находећи се у то доба његов господар у Млецима, потрчи код Марка Бубића, којему га је господар препоручио. Уљегне у собу Маркову, пољуби га у руку и каже се који је. Ковачима би се господа често шалила и од њих шалу трпјела. ;

„Ти си они што су ти преотели жену“ рече као са шале Марко.

„Јесам баш ја они злосретњик“ одговори Радо смијехом.

„А гђе ти је збиља сад млада 2"

„У манастиру Роцу“.

„Шалиш ли се збиља 2“

„Не ја господару, нити ми је до шале. Кад Штиљановић диже у Херцеговину, прибави је игуман ротачки да с њим живи“.

„зар као калуђерица 2“

„Не, господару, но као робињица“.

„Не лај! како ти то смијеш о једноме редовнику рећи2 Не знаш ли ти да по црковноме законику не смије ноћити у манастиру женске главе 2“