Pripovjesti : crnogorske i primorske

СКОЧИДЈЕВОЈКА 59

Сав се народ даде у плач и лелек. Требало је дебелог сата док је могао најстарији властелин добити слободу да говори. Напокон устане, слими капу с главе и почне: „Ни наше сузе ни наше молбе не помажу код тако одлучне намјере, али свакако помажу да видиш како те народ љуби, како за тобом живијем јадикује. Според овијех суза, свака би похвала у ријечима била сухопарна. Ко данас не плаче или што није овђе, или што се није јошт родио, плакати ће и дивити се кад угледа споменике које остављаш, који ће трајати док буде Паштровића...“

А један из народа: „А млини 2“

„Не забуди на којој си!“ настави властелин једак што га прекиде. „Али ћемо сад ми теби подићи споменик, што ће те потомцима помињати боље но да је златан или сребрен, а то је, да ћеш ти, био жив или мртав, за довијека нама кнежевати, и потле тебе да нећемо међу собом кнеза никад ниједнога“. ;

Народ прими властелинов предлог и запише закључак у великој књизи.

Трећи дан мраком превезе се кнез на Рисан, па отле дође у Попово, старцу Херцег-Шћепану на дворове.

Отац Серафин, чув да је кнез дигао, пошаље по Ружу и смјести је у Зупцима на црковно, код добре породице, гдје би мирно и изобилно живјела.

Пође игуман да је види и упита: како јој јег

„Добро, у твоје здравље“, рече Ружа.

„Примио сам заповјед од кнеза паштровскога, да те овђе смјестим код ове богобојазне обитељи“ настави игуман не гледајућ Ружу у очи. ·„Ево ти пет дуката што ти је вјереник послао са поздравом и поруком да му се надаш брзо. Све што ти је од потребе све ћеш наћи у овој кући, а и ја нијесам далеко. Немој никад заборавити чија си заручница. Чуо сам да је маћуха на тебе кивна. Ако би дошла да те полази, чувај се да те што не превари“.

Ружа није проговарала од стида ништа, но приступи к игумну и пољуби му руку. „Дакле, је си ли чула2 Говори!“ поврати игуман.

„Јесам“ одговори Ружа дрхтећи. „Ја сам сирота