Pripovjesti : crnogorske i primorske

62 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

„Јошт њешто господару 2“ „Пропали!“

„Јошт њешто 2“

„Срамотни“

„„јошт њешто 2"

„Што више, Радо, зла ти срећа 2“

„Погинули, господару!“

„Није јадан, али си што чуо 2“

„У вигањ мијења се пук, свашто се збори. Чујем ја да се вама господи зла пише ако се не лијечите раније. Данас мени жену, сутра теби земљу. Данас мени наковањ, сутра теби главу! Кад калуђери дигну куку и мотику...“

„Доста си, Радо, дробио; неће бити тако. Никле су вам уши, пак их треба малко поткинути. Још је жив крилати лав!“

„Што му хоће заман крила, кад не лети колико ли ни ја“.

___„Хоће брзо, да видиш Радо!“

Гоје

„У Ротац, по наше чељаде, а не по твоје“.

„С црне на црвену капу“.

„Мичи се, губо, доста сам те пустио да лајеш“ Тисне га из собе, а врата притвори.

Пошто је два дебела сата шетао по соби прекрштенијех руку, напише писмо пуно жучи и једа, те га опреми пут Млетака.

Након неколико мјесеца освану под Роцем двије галије млетачке с војском и с топовима. Извезу се на сухи крај два часника и уђу у манастир код игумна. Мислио игуман, кад их виђе, да су дошли по обичају да мјере приморје и колико је узањ дубине, пак их дочека лијепо и уљудно. У то приступе у дворану и други калуђери.

„Који је овђе“ викне један од она два часника, „Калуђер Серафин Поповић 2“

„ја, одговори игуман.

„Добро! кад си ти, чуј“ поврне надути часник. „Шаље нас преведра влада млетачка, да нам предате исти час и без икаква одлагања Ружу... Ружу...“