Pripovjesti : crnogorske i primorske

64 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

коју смо вазда готови дати искрњему својему, не може замјенити све благо дуждево, камоли ови наши изнемогли животи. Разорите и сијеците, не издајемо црковно уточиште, што је дика вјере наше“.

„Њешто ти је много стало, игумне, до те дјевојке“ поврне часник нељуцком шалом, „кад те толико љубав зачарала да за њу даш главу и манастир“.

„јест!“ одговори озбиљно игуман: „Погодио си! то ми је крштено чељаде тако омилило да ћу за њега дати све, осим душе. Ја сам с разлогом очекивао од једног лица, којему је влада повјерила тако мучни посао, уљуднији разговор и племенитије мисли. Но кад ви заборависте на ваше достојанство како би се надао ја, да ћете чувати моје и оно ове свете обитељи 2 Бог милостиви...“

„Који Бог... какав Бог...“ прекрши охоли часник.

А игуман: „Онај Бог што је вас изабрао за своје оруђе против нас, који смо му сагријешили, кује друго горе и тврђе чим ће вас из темеља срушити. Онај Бог који ти се до данас крио, јер га не заслужујеш виђети, указаће ти се једном у свој својој сили, кад те буде питао...“

„Нијесам ти ја на школу дошао, ни да слушам твоје лудости!“ Пак обрати плећи говорећи: „Чекам Ружу сутра на броду до ручка!“ Скочи у лађу као махнит.

Онај млађи часник, мекијем ријечима, поче молити игумна да се склони и да преда дјевојку. „Ми смо слуге дуждеве“ рече млађи часник.

„А ја божји“, одврати игуман.

„Дакле дајмо свакому своје“ додаде часник „Богу божје, а дужду дуждево“.

А игуман: „ја давам дужду поклон и данак као господару земље, но дужде не дава Богу божје кад пита да му се преда једна крштена диша, која је с невоље прибјегла у свети његов храм.“

„Онда немој, оче игумане, на нас помржјети. Као слуге морамо вршити старију наредбу. Свако служи своме господару“, закључи часник.

А игуман оштро: „Најбоље се служи своме госпо-