Pripovjesti : crnogorske i primorske

СКОЧИДЈЕВОЈКА 65

дару кад му се отворе умне очи да упозна истину и да одустане од неправде. Ко служи истини и правди

не мре никад“. Часник се поклони учтиво, пође у цркве, целива

иконе и приложи завјет.

Калуђери су сву ноћ пренашали боље и боље ства-.

ри на села. Свете судове, моћи, ризницу, прилоге и завјете. Кад било у јутро а почну топови да грухају с галије, окупи се браство око иконе. богородичине да јој хвале пјева. Чују калуђери гдје се ори звоник, виде раскрит црковни кров, слушају лелек ђакова по ћелија. Наумив остати под гомилом свога самостана, смјесте се у цркву као уковани. И збиља би их развалине притисле, да један ђак не дође да им каже како се војска вози пут краја. Бојећи се да не остану сужњи и под млетачким мукама, оставе цркву порушену а манастир пуст и прибјегну у горња села. Самостан порине под ударцима гвозденијех зрна, а црковни зид пукне с первраза до темеља.

Браство се иза тога проспе ко тамо ко амо: виши се дио остани у паштровскијем манастирима, особито у градишкому, гдје је имало своје јесенско станиште. Игуман Серафин није хтио већ живјети на млетачкоме, тер прибјегне у брчеоцки манастир у Црмници, пошто преда Ружу у Сеоца тетки, очиној сестри.

Овај самостан, онако оборен и порушен, зјао је педесет година. Пошто Турци отму Млечићима Бар и Скадар (1468) неки побожни фратри мале браће покрију га и у цркви понове божју службу. Након сто и педесет година опет га развале Турци Бушатлије од Црнојевића племена, пошто фратре проћерају.

Кад Радо и Марија ослободе Ружу од калуђера, и ископају манастир и куће кнеза Штиљановића и Ђурђа Калођурђевића, почну сновати како би Ружу отели и силом нагнали да се с Радом сдружи. Овога се посла прихвати Марија. Настави се тетка Ружина, човјека сиромаха и безнишника, који је у великој невољи живио.

Једно вече уз ватру почне тетак наговарати Ружу да се развјери и да мисли о удаји. Ружа се постиђе и

5