Pripovjesti : crnogorske i primorske

66 |____ СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

умукну. А тетак је опет стане дражити: „Стеван неће никад доћи; он је изневјерио свога господара, нашла му се тајна писма, а ти сваки дан стараш, мисли да се удомиш док си млађа и јача; питаће те старост гђе ти је била младост. Теби ту није никакве грехоте ни срамоте једно зато, што међу вама није бивало тврде и огласите вјеридбе, а друго што и црква распушта жену од мужа, кад пане муж у ропство за довјека.“

„ја се нећу никад удати“ рече Ружа гледајући на тетку, „ако ћу се хранити до гроба ткањем на стативама“. „А чему не 2“ припита тетак.

„Тако сам се зарекла“, одговори Ружа.

„Ако ли дође Стеван“ прихвати тетак. Ружа умукне као камен.

„То су мађије“ настави тетка.

„То је калуђерско масло“ додаде тетак.

„Није од тога ништа“ рече Ружа, „немојте напастовати никога. Мене је отац иза жива обећао ономе ђетићу, па ћу ја вршити очину вољу, да ме не прокуне из гроба“.

А тетка: „Не ћемо те ми, синко, силовати, не дао Бог, то би била грехота; ти већ нијеси дијете па разлучи сама добру од зле“.

А тетак: „Није знао Вукац да ће Стеван пасти у ·сужањство, а да је сад жив он би те развјерио да те и не пита“.

Оваквијем приговарањем прођу три пуна мјесеца. Примаче се вријеме да се на мастиоце у приморју сукнена пређа бојадише. Тетка одреди Ружу да шљегне у Будву на мастиоца. Ружа се дуго опирала изреком да не зна пута, да јој је мука ходити самој, да се боји Радове напасти и т. д. Но на честе теткине молбе и да купи себи нешто руха, крене зором на пут, преноћи у Спичу, село међу Баром и Лаством, пак урани и путовање настави.

Обала приморја паштровскога иде вазда права с југа на запад до Крсца, а на Крстац режевски, гдје тече ријека, увија се на лик облука к сјеверу. Ту гдје