Pripovjesti : crnogorske i primorske

СКОЧИД ЈЕВОЈКА 67

се превија пада у море високи и стрмени рт, каменит каода си га длијетом одјељао. Кад Ружа допре на Крстац, таман у онај завој гдје се пут окреће на десну, скоче иза једне сухе међе четири оружана момка, сваки као тријес. Позна Ружа Рада пак јој се смрче пред очима: „Бог ви свети Јован пустите ме сироту с миром; не пријечите ми пута, ја идем послом у Будву. Промислите што би ви радили, да вам ко затече кћер или сестру“, викне Ружа иза свега гласа. |

„Крсти се јеси ли махнита!“ викне Радо. „Ово су ти свати, а ја младожења. Ови лијепи ти је ђевер, ови старији војевода, а ови осредњи кум, па ћемо с ове стопе у цркву да нас поп привјенча“.

„Нијесам ја од удаје, но се са мном не гријешите, шако сте бољи и јачи Бог је врх свију. Да сте које драго зло урадили, Бог ће вам опростити, ја ћу му се молити јутром и вечером док узаживим, само ме се прођите сироте. Ту вам није никаква јуначтва, до грехоте. Утопићете јутрос душу и срећу!“ Ово Ружа плачем изговори.

Радо викне: „Не шали се и не лудуј, но хајде с нама“.

„Нећу никад жива!“ дода Ружа.

Онда Радо намигне двојици да прођу напријед. Тек се одале на пушкомет, Ружа стаде да бјежи к мору, хитро као дивокоза. Она двојица која су изостала не хћеду за њом у сустопице, јер су се стиђели да их ко види гдје трче за женском главом, но потркну са стране да је из далека околе. Кад Ружа на врх рта, кад ли тамо пута нема, већ пространо море ниско, плаво небо високо, а хајдуци за плећа. „Стан ђевојко нијеси побјегла“! викне Радо. Ружа се прекрсти и кликне: „О души ти било!“ па стрмоглави низ ону високу лит.

Овај се рт и дан данашњи зове Скочидјевојком, и ко се гођ подањ вози, чује мрнаре гдје повиједају жалосну судбу несретње Руже, ако се је и повијест помрсила и покварила ходећи с уста у уста.

Ужасни Ружин слом, проспе се као муњом по пуку. Ходио у то доба игуман Серафин по приморју да купи уље манастиру. Кадчу да се Ружа самодави-

ђЕ