Pripovjesti : crnogorske i primorske

СКОЧИДЈЕВОЈКА _ 73

"Серафин повиједа му ужасну судбу свог манастира, смрт Ружину и ње несуђеног вјереника, селидбу кне-

скеву с млетачког прогонства, турску побједу на Кроји ·

и Скадру и т. д.

„Ко је казивао за смрт Ружина вјереникаг“ упита паша. а

Игуман настави: „Кад је турска војска, под некаквијем Скендер-пашом опсјела Млетке, угарски краљ побоји се себи и опреми деспота Штиљановића да се договори с дуждом како би сложно ударили на Турке. Том приликом пропита деспот о сестрићу «Стевану Калођурђевићу, и казаше му Млечићи да «се преставио на галији под Ижмирње....“

„Безаконици!“ викне паша. „Но правом имају, он је баш и умро у турској земљи, гђе, од страха и невоље сваке, похули на своју вјеру и постаде најкрутијим кршћанскијем гонитељем.“ Пошто паша ово изрече, скочи на ноге, слими с оружнице мач и покаже га игумну: „Познаваш ли ти овај мачг“

„Познам!“ одговори игуман, пошто га прегледа с обје стране с шиљка до држала. „Го је мач деспота Штиљановића, ето му грб на јабуци, ја сам му га много пута живу о бедри гледао.“

„Добро!“ кликне паша. „Знади да сам ја главом Стеван Калођурђевић. Кад ми је ујак при посљедноме растанку тај мач поклонио, закле ме да га никад не тргнем против крста, ирече ми ове ријечи: Све јуначтво Краљевића Марка не може му пред свијетом опрати љагу што је био турска удворица. Ја сам се, игумне, потурчио, не имавши мученичке крепости; изгубих оба свијета, душу и образ. ја сам се био зарекао осветити млетачкој влади, која ме је мучила на великој правди божој. Моје јуначтво и заслуге на бој на Скадру, платила је љутијем оковима, а зликовце и братоубице галије опростила. Прошло је четрдесет година откад- служим султану, поштедио сам за то вријеме доста зла кршћанлуку, али гђе ми је млетачко чељаде у шаке пало, нијесам ни једноме опростио. Овај мач под Кројом, у фурланској земљи, на Скадру, напојио се млетачком крвљу. Да ме хће