Pripovjesti : crnogorske i primorske

74 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Бајазит пустити, не би данас било од Млетака до огорелине. Жалио сам у својој крутој раздражености, "што Млечићи немају сви једну једикту главу, да их једнијем махом посјечем. Сад родитеља није, ујака није, жене није, порода није; није душе, није образа, све ми је пропало, све сам на свијету изгубио осим свијести злочина, која ме мори даноноћно!...“ Довати _ мач за шиљак, окрене му држалицу к зиду, а управи га к прсима, како ће се с нагонке набости.

„Стан!“ — викне игуман, довативши ручицу мача. „Го није покора кршћанска, већ пасја смрт! Ако си се и потурчио и сва та зла урадио, све се дава опростити ако пријенеш кајању вјером и ухвањем. Божја милост, која те до данас у животу сахранила и довела, потле толика зла и крви да откријеш моћи твога ујака, та иста милост, која је и мене гријешнога сподобила овоме пиру и сахранила до овијех година, да будем свједоком и учесником таквог чудеса и знамења, и да те учувам од пасје смрти; та иста милост пратиће те до гроба и опрати твоје кало, душе и образа, од сваке цкврни и безакоња на чему те доведоше љуцке страсти, мрзост и освета.'

„Дакле свјетуј ме шта да радимг Како би с очију макао стравични призор својега безакоња и крутостиг Како да нађем мираг викне паша као помамљен. А игуман кротко: „Шљедовати божју милост! Бјежимо оба к Хилендару и у самоћи онога манастира, којега је градила кћи цара Лазара за покору што је Бајазит потурчи, постом и молитвом откупимо душе и бићемо спасени на овом и на другом свијету. Евоти два заклада које ми је оставио на похрани деспот твој ујак, кад остави отаџбину; свакад их при себи носим. један је његова опорука, којом те оставља насљедником свега његова имућа, а други је прстен, марама и пет дуката што сам дигао с мртве Руже. У ЖХилендару молићемо Бога и за ње душу!“ |

Оно срце одавна скамењено, они човјек, који је гледао гомиле мртвијех, тисуће посјеченијех глава, слушао плач робља и цилик дјечи, без да му се дотужи,