Pripovjesti : crnogorske i primorske

СКОЧИДЈЕВОЈКА (6)

све се одједном ражали и омечи. „Хајдемо, игумне!“ викне озбиљно.

Исто вече донесе игуман калуђерско одијело, којијем пашу преобуче, па оба узјашу коње и допру Хилендару, гдје су у покори провели потоње дневи своје старости.

Тијело деспотово и данас се храња у манастиру Шишатовцу у Фрушкој Гори, а српска црква слави му успомену четвртог листопада сваке јесени.

Прије нег свршимо ред је да кажемо како је скончало остало особље ове приповијести. Родитељи Стеванови умру од старости и јада, одма иза кнежеве селидбе. Марију Вукову опаше и распане дебела болијест; Рада ковача прождре морска пучина на рибању; Марка Бубића убије гром на тргању. Медина сломије коњ пред Котором. Провидник умре у помами.

Различна судбина тога особља, као и пропаст млетачке владавине, буди у нама различне размишљаје: Једно се посвети борбом за крст и народност; друго се потурчи с пизме, пак се одрече сјајне земне славе а покалуђери; треће се стрмоглави да учува поштење и очин завјет; четвртога покоси отров подметнута своме другу; пето у раскајању сума; шесто спржи муња; седмо огуба; осмо удави пучина; девето сломије коњ; који размишљаји опомињу нам Ружине напокоње ријечи: Ако сте и бољи и јачи, Бог је врх свију!