Pripovjesti : crnogorske i primorske

76 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

ШЋЕПАН МАЛИ.

Приповијест црногорска средином осамнаестога вијека.

Ј 1. ШЋЕПАН ЛИЈЕЧНИК И ЉЕКАР.

Једно вече уз божитње посте, баш у очи братиндана годишта 1766 бијаше прекрила магла читаву косу високијех планина које дијеле Црну Гору од Приморја; свили јој се густи прамови с Ловћена и Коловира до пјене морске; обузела тама сав онај простор да пјешац не види гдје стопом краче. По таквој невидјелици, некако по чуду, набаса стран и далек путник на обор Вука Вулова Вранете Лапчића Средномахине, који се у то доба дневи омарао уз огњиште с кутњом чељађу. Викне путник гласом топца: „Помоз Бог у незнана домаћина,“ а Вуко му прихвати поздрав: „Добра срећа незнану госту“ пак снаси привикне: „ужди зубљу и присвијетли му да нађе стубе. Путник се једва успне на под, дркти од студени, а зар и од страха и од глади; го, бос, снебђен. Изгледаше осредњег раста, прикладног струка; окоштан, мледан, оспице му кожу написале, а рашчупане космурине покриле чело и пале до очију; нос закучаст, а очи сијере као у ћука. Говор споро и натегом, а заноси бесједом као по крањски, да га: једва разумије зачуђени домаћин.

Пошто се код ватре смлачи, а хљебом и луком завре, малко се окопирка, пак припали краћашну лулу и стане казивати, као кроза зубе, да му је крштено име Шћепан, надимак Мали, занат лијечник; али кога је соја, порекла и вјере, вјешто затаји. „Идем с трбухом за крухом. Чепљем црну земљу докле она мене.“ Шастави домаћин весело: „Ево среће, ако Бог да, нашој баби да ногу лијечи. Јади је понијели, Шћепане, (а то ми је стопањица да опростиш) да угони млад у торину, а не може колико ни ја да репа вуче, пак зађедни чарапом о љесини, те падни и огули десну ногу с голијени до љесице, а

|