Pripovjesti : crnogorske i primorske

ШЋЕПАН МАЛИ 1

поплат набоди на трнову драчу. Ево од Благовијести све њеке траве вари и привија: омана, шљеза, бубовника. Отварали јој лаће књиге, светили масла, све чинили ко што рече, а боље даће Бог. Листопада засмрди рана каода си нов гроб отворио, наврнула се одједном живина. Досаде, брате, селу доста, а камо ли дому. Но, Шћепане, за Бога, који не умире, кад те моја срећа донијела, ако си збиља лијечник од рана, видај ми жену да ми се биједа с куће скине, а узми, брацо, берберине колико ти драго души“.

Пође Шћепану за руком у седам недјеља да извида Вуковицу. Глас се проспе као муња у оближње зборове, те боници стану ријевати на јата у Махине да му лијека траже. Застарале изнемоглице нападнуте вучцем, лицином, русом, костобољом, сипњом; пак“кљасти, хроми, сакати, ћори и сваке врсте рањеници падаху сваки дан у Средње Махине, а највише откад Шћепан излијечи Вуку Марковићу сина од срдобоље.

Овако лијечећи проведе Шћепан у Махинама

читаву годину, купећи траве, цвијеће и коријене од стањевске рудине до Тршљиковице, па уз лијечника и љекар постане. т

Никакав занат није кориснији међу простадијом и незналицама каошто је врача. Гдје пук вјерује у урок и машту, у сугреб и чару, у вукодлаке, вјештице, тенце и море ту се смијеша лијечење с гатањем, народ тражи ко боље рожденик отвара и находи узроке, трајање и лијек немоћи. Човјек иоле хитар, каошто је био збиља овај скитач, у мало времена проучи оно о чему пук највише приања, за чим највише чезне, с чега највише чеза, пак вјешто почне навраћати толико глупаштво на своју корист.

Ја сам у своје младе године затекао једног старца који је за времена Шћепанова пушку носио. Он ми се кунијаше да је читави тријем куће Вука Марковића, с краја на крај, био престрт вином, уљем, ракијом, медом, маслом, вуном и свакојакијем мрсом, што су боници доносили Шћепану у колач; пак да