Pripovjesti : crnogorske i primorske

ШЋЕПАН МАЛИ 79

"је, рече Бубић, пропаст Русије, јер кад остане на ђевојци, пак се туђица удвори на домазеству, а господа "туђицу изаждену да они царују, ту ти нема среће ни

напретка.“ | На ово један гост поче запитивати Тановића: „Остаде ли које дијете од те лозег“ — „Оста, рече,

једно чаме те доста прикладно, но неће дочекат да оца замијени, јер ми рече Бубић да ће бити ш њим као с Урошем Душановијем. И чујте ме добро, Ма"хини! дао Бог да не будем зли пророк, али ако се гђе ·објави жив Петар, а за њ чују Руси, ево међу њима токољ брацки да прича пас пасу: јер сам ја очима видио како је тај народ за царем махнит. Гледао сам кад Господара возе на златној кочији у цркву, све по улицама попадне пожапке челом на земљу, а пут целива гђе пролази, пак тисуће гласова заоре: „Хура Государ!“

Уз то један други гост, пошто оциједи по бардака вина: „Да га хоће Бог пропустити до нас, да не ослободи од овијех млетачкијех лацмана, и да ускрсне јадну нашу браћу, која стење под турском тељигом.“ А на то други смијући се: „Које би ни јаде самац и пусторук, нама би требао цар гаван и браственик.“ „Није тако,“ поврне први, „о остожи се вије сијено. Дај ти мени цара, пак ће му свако опријенути као мухе меду. Ми Срби с главе погибосмо. Виђи тамо преко врха, кад Црнојевић пође за женином памећу у тазбину, пак се пресели а уписа у златној књизи; каода му бијаше зазорно српско племство; остави владање владици да крстом управља распуштени народ. Без стеге пучина, као стока без чобана. На јаде је владика одржати седам нахија, а камо ли да се спушта да тражи гђе му се ђела ђедовина, или да се барем до Дечањих прошири. А ја мним да Бог пропути прогнанога Петра, би му се Српство о врату објесило; но смо ми танке среће; а он далеко, састати се никад.“

Ово је Шћепан слушао из постеље баш онда кад му је грозница прелазила на огањ. У тој муци, која дражи ћут, а мрачи ум, поче свега и свашта да кла-