Pripovjesti : crnogorske i primorske

ШЋЕПАН МАЛИ 81

дашње Превале, од неприступне хриди грбаљске до барске луке. Било већ сунце обасјало све повеће планине, а Спас, врх Будве, своје сјени спустио до Вилина кола. Пошто се Шћепан нагледа ове чаровне питомине одасвуд окићене воћком и маслином; гдје снијегу није приступишта, а сјеверу најјачи скок; која плијени својом природном красотом мотриоца, а ћут му блажи, рече Вуку бајећи: „Како зовете оно ждријело што запуча Спас с Дубовицом 2' „Топлиш,“ одговори Вуко, „а пода њ Бачи у присоју, гђе је зими копнина као љети. Тамо су некакве гомиле камења у клаку, каода су њекад били ту градови и дворови.“ „Јесу, додаде Шћепан, земаном бивала села чифуцка, јер сам налазио у старијем књижуринама записано да ту лежи доста закопана блага. А Вуко: „Хајде да копамо, бога ти, да већ не залијећем новца.“ Пак дохвати оружје, опаше се, обује опанке, те пред Шћепаном димове низ Острог и Вранчине,; док оба шљегу на Под Шушањ пак одатле пољем на Бубин поток. Кад на мост, види Вуко Марка Тановића, гдје оре за мостом, а снаха му чепука за њим и баца у бразду сјеме. Тек што му назове „Помоз Бог“ Шћепан скочи с моста у поточину, дохвати прегршт глиба пак се облијепи по образу. „Што чиниш, Шћепане, јеси ли здрав 2“ викне Вуко, а Шћепан њему онако глибељав: „Нећу да ме види тај радник каквога сам облика, јер ако му се изјалови сједба, би помислио да сам му је урекао.“ Кад дођиу Баче гледај, мотри, пипљи, копај по ономе ђеру, боље ништа, него што оба огладњеше. „Хајдемо, рече ознојени Шћепан, да видимо је ли што Вуковица зготовила да олагујемо, а ми смо оба једне среће, од нас би благо прије побјегло него к нами долећело.“ И тако мучке у сустопицу допру у прве хладове дома на готову трпезу.

Ходили негдје иза тога Махини да хватају вјеру међу Грбљанима. Кад при обједу почне питати кнез Војин Љубановић Вука Вранету: „Што је од онога јабанца јећима, лијечи ли још по народуг И тако с ријечи на ријеч, Марко Тановић упита Вука: „Зби-

6