Pripovjesti : crnogorske i primorske

82 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

ља кажи ми, Вуче, чему се изглиби по образу онај дан кад низ поље слазасте2“ А Вук: „јади га црни знали. Он вељаше да ти сједбу не урече, јер се боји да је злијех очију. А Тановић прихвати: „Није та то ту, но кад сам био код тебе на пиће мотрио сам га у постељи каквога је лица, јер ми се све уметаше по памети каода сам га негђе поприје гледао. Те ја сутрадан у манастир Под Махине проскурама, јер ми је оцу судњи дан, кад у ћелији нађи Тодосију Мрковића и њешто ш њим разгађи око раждјела на Царине. Све од једном омакну ми се очи на лик Петра цара русинскога те о пријебоју виси. је ли он јест; Шћепаново чело, очи, нос; и ћах рећи, тако ми четверо поста, да се и он од мене у постељи либијаше; и ево три четири пута кад га гђе срети вазда умине да се не сукобимо.“

На такво се казивање кнез Војин Бојковић у грохот насмије. А Вук њему: „Не знам ко је ни што је, но знам да је мудар и чистац. У њега је процијеђена крв: мало говори, не спава ни до првијех кокота; не би стало ни у кори од јајета колико оброком изједе; по трипут неђељом мијења кошуљу; а даном се мије и пере по сто пута. Све њешто у себи учи, често уздише замишљен, сјетан да се човјеку не мили приступит му.“ На то кнез Војин: „Ако је прогнаник невоља му је. Лијепо је, Вуче, код вас у Лапчићима, но се мука обикнути цару, који је сједио на највишем пријестолу на свијету.“ А кнез Тујковић: „Гђе га је несрећа наша донијела да изгинемо!“ „Није, ни дао Бог, рече Бојковић, а рашта да изгинемо2г Али се збиља шалиш > Поврне стари Тујковић: „У памет се, човјече, зар би се Турци и Млечићи обрадовали таквоме гостуг а и народ не би ли у махнит вјетар ударио 2 Боже не дај, да ја то.дочекам.“ У то узме Тановић ножић пак почне чоплити плеће пецива што бијаху разрезали при ручку. Кад га сљушти стаде га мотрити од свукуд, пак све од једном приче гатати: „Какви су се мрки облаци над нашом сиромашном земљом свили, каода пиличника