Pripovjesti : crnogorske i primorske

ШЋЕПАН МАЛИ 83

остати неће! Одсвуд се злотворна звијерска жвала расклопила да све прогутају, да утру посљедну искру! Али се опет у такоме грдном метежу, што је пакао основа кршћанству, срећа сакрила у пештери, али није погинула. Народ је не види но га она лијепо и чује и види. Све слути каода ће друге књиге пропојати, ал ћемо доста зла пренијети!“

Такво гатање почне стари Тујковић на свој начин да гонета: „Ово је оно што сам ви ја рекао: сакрита срећа, цар; злотвори, Турчин и Млечић; мука, покољ и вражда брацка.“

Пошто су још пошире и подуже гатали и гоне-

тали о Шћепану, о будућности, пак и вјеру међу окрвављенијем племенима утврдили за годину, разиђу се свак дома. Кад Вуко Вранета у Лапчиће, али му је гост предигао у Вука Марковића. Пође зором да види што је шњим, но га срете Вуко и каза му да је Шћепан рад имати одвојену собу, и живљети далеко од ситне дјеце, барем док га остави грозница. — Вуку се мало на жао учини. „Што ми, човјече не каза наприје, у мене је куће, Богу хвала, доста, пак би му предвојио један комад пода, и раздвојио га од колијевка. Немојти мени, Вуко, у кучине крити, ти си га премамио да ш њим обогатиш, а то ће ти бити, а Бог не дао, у зао час.“ — „Нијесам, Вуче, тако ми кумства што ми је деветороструко ствојом кућом, но откад ми излијечи оно дијете, те си му сипао воду на главу, када му се прекиде пупак у нашој кући, а у тебе дође му болијест, пак кад човјек оболи, омрзне му кућа и постеља, те би се сваки дан преносио, да има гђе, као мачка мачићима.“

Ту ти се у ружне раставе, каода нијесу ни кумовали ни друговали. Вуко се није сјетио (а ко би се сјетио 2) да се Марко Тановић стајао са Шћепаном у Вука Марковића, и да су ту углавили злу игру, да се Шћепан прогласи царем мошковским; рекох злу, јер је доста зала и рана донијела, и била довела неодвис црногорску на плитки лед, од којега се једва извуче потоцима крви својијех витешкијех синова.

6%

њу.