Pripovjesti : crnogorske i primorske

ШЋЕПАН МАЛИ 85

скитница што лијечи и љекари по народу донијети толико главобоље. Но кад му дође писмо од провидура Раниера да каже што се то у Махинама појавило и шта се ради, у мало не шену памећу, те бржебоље отправи њеке уходе да чују и виде. Ове уходе, као што је лако погодити, нијесу смјеле ни допријети до Шћепана, а камоли му коју ријеч извући. Но је ухода стара навада да не кажу како је било, но како им је мило. _Један му донесе глас да је Шћепан главом цар руски; други да му пред вратима од собе стоји златна јабука, велика као диња, крстом озго, а штитом оздо, над сребрној синији; трећи да му је бурма од пб литре на малом прсту десне руке, а на прсима округло обиљеже као сунце, да му соба мирише као црква, да не једе но наранче с цукром, погаче с медом, и да не пије до сурутке ништа. Но нико не донесе ријечи Шћепанове, ни што снује и ради. Овакви зли гласови упалише тијесни мозак Бубићев, пак нашара дуго писмо провидуру Раниеру каода је све очима видио; и, као уходе њему, тако он провидуру прода за истину оно што је сам снијевао и од чега се бојао. Раниер опреми писмо у Млетке, а пресели столицом у Нови да му је наручније бјежати, ако дође до муке.

Да су Млеци били у то доба снажни и хитри као за време пропасти српскога царства и грчкога, хћаху без сумње употребити Шћепана на своје сврхе, као што су знали преластити Баошића да им прода зецку бановину, и каошто су се осватили с Црнојевићима тек да боље притврде своје господарство над зецким приморјем од Леша до Новога. Но су, у то доба што пишемо, Млеци били љуто поклекли, пак се и своје сјени бојаху. Нестало с трговином благо, господи омили талагајити и уживати с миром оно што су им стари стекли, зато се опријатеље с Турчином да боље Србе и Хрвате гуле и гњече.

Почне се и Црна Гора узрујавати на ове приморске гласове. Најприје оближње нахије, ријечка и катунска, пак за њима љешанска и црмничка опреме свака редом своје мобе и поклоне.