Pripovjesti : crnogorske i primorske

86 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Владика Сава, добри старац без оштроте и хитрине, сједио спокојно на Стањевићима у манастиру; молећи Бога, управљајући црквеним послом и настојећи око блага манастирскога. Свјетовне ствари водио је наголо Тодосије Мрковић, калуђер родом Махина, а старином Баранин, муж оштроумни и марљиви; пак уз њ прото Абрамовић, срдар Ђурашковић, Лазар Богдановић, Пламенац и друге двије три старешине од нахија.

Мрковић је управљао двјема манастирима подмаинскијема, пак би притрчавао на Цетиње да у име владике суди и мири земљу. Као човјек разборит и хитар, видје и познаде каква погибија пријети црногорској теокрацији од овога назови-цара, пак се љуто забрине и опечали. Једно јутро сјетан и невесео подрани у манастир на Стањевиће, уђе у ћелију и нађе Саву гдје Бога моли. Приступи, целива га у руке, пак га упита зна ли што о Шћепану. „Казаше ми ђаци, рече Сава, да се објавио царем рускијем и да су га упознали по ономе лику који виси у манастиру успенскоме.“ — „А ти што о њему мислиш, свети владико >“ рече Тодосије. — , Ја збиља мислим да је ствар могућа. Човјек прогнан, кад се да у скитачину, не зна ни сам гђе ће опочинути главом. Чуо говорит о Црној Гори, пак је зар помислио: идем тамо гђе ме неће нико познати, то је народ гостољубан, који уток штује као светињу; тамо ме неће достићи зло женино.“

Тодосије почне да се крсти и диви: „Бог с нама, свети владико, а ето ћеш збиља заћи с памети! Какви цар мошковски у Махинама, јеси ли при себи! Што љепше не промисли је ли то могућег Ми чисто знамо да је Петар преминуо, било од своје, било од туђе, свеједно, њега није. _Јекатерина не би царевала иза жива мужа, и ово је чисто. Пак и да је живи заточен у Сибиру, мислиш ли ти да га нема ко стражити и пазити2 Пак и да је по чуду побјегао, мислиш да је Русије колико Црне Горе, а свијета међу Русијом и Црном Гором колико Махина, и да је све то лако прескочке прегазитиг То је скитач