Pripovjesti : crnogorske i primorske

ШЋЕПАН МАЛИ 87

од бијелога свијета, лажац, који се уортачио и договорио су три четири изјеше, јаме бездање, које би варком свијет прождрле. Каода им не би доста колача сиротинскога љекаријама и гатањем, но га обезуме да се гради царем. А он је будала и изгубљеник, пак се пушта за нос вући од двије три махинске делије. Ако не отворимо заран очи и не угасимо пламен што се развио по приморју и листом по Црној Гори, пропаде ни господарство, а уза њ и вјера. Да ти га барем уграби који остатак Неманића, Балшића, Црнојевића, ни по јада, но лажац из бијела свијета који нема ни дома ни рода. Пропануће слобода црногорска, јер ће на нас ударити Млечићи и Турци да утуле огањ, а ми немамо праха ни за три дни боја. Узрујаће се Срби и Бугари, као коме је невоља; немајућ сокола обеселиће се кукавици; пак ће им Турци угушити потоњи душак. Од Русије помоћи доћ неће ни новца ни праха, јер ћемо омрзнути православној царици кад чује да смо јој за мужа крстили ту препредену фукару. Она ће своје милостиво око од нас дићи, пак да ни и другога зла не буде, тај је доста да нас порази. Него те кумим три пут од неба до земље, немој спати, јер ћеш погинут и изгубит господарство што су ти Црнојевићи на аманет предали.“ |

Овако је говорио овај црногорски Антонели кроткоме Сави, који у својој доброти није могао вјеровати, да се човјек може тако за шалу прозвати царем. „А шта да радимо, одговори прекрштенијех руку благи старац, ако је тако божја воља нека се врши. Ја сам сит овога господарства, које нама свештеницима нипошто не пристоји. Остарио годинама, а изнемогао силама, да ми је предати млађијема рукама ово бреме, вјеруј ми, оче Тодосије, би ми се чинило да ћу још коју годину живјети, а овако нећу "него једно вече замркнути, а не осванути. Народ је наш плах, распуштан и осветљив, као сваки други народ што војшти за слободу и неодвис своје отаџбине. Јача племена надјахују слабија, силни ч0-

вјек муж кроткоме, а ми тобож главари, празноруки