Pripovjesti : crnogorske i primorske

90 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

пак по црногорски одговори гологлав: „Добро си дошао, путниче. ја сам ти ријеч једну и по једну избројио, али ми једна омаче, или си је замео. Чисто кажи пред народом јеси ли цар мошковски да ти се клањамо као што цару пристоји. Ако нијеси, а ми ћемо те свакако примити као добра човјека.“ Шћепан се бијаше готово помео, но хитри Тановић прискочи у помоћ. Сними капу и баци је под лијевопазухо, пак отворито кликну: „Нека приступе они што су са мном одили у Петров град на поклон цару мошковскоме.“ Кад приступе сви, опет Тановић прихвати, с руком на прсима. „Чуј, народе: ево нас седмине који смо се гледали царем Петром очи у очи; живи ни очи; ми полажемо главе и имуће да је ово главом цар Петар, а ето свједок виси у. манастир под Махинама, пак нас баците под гомилу ако узлажемо.“ На тако озбиљно јемство главари поставе Шћепана на сједало, пак приступе један по један да му љубе скуте и руке. Кад се измијени вас окуп, Шћепан се попне у дубак на сједало пак кротким гласом рекне: „Црногорци! ја Шћепан надимком Мали, којега ви данас признасте господаром, примам част, и наређујем да мирите крви међусобне, а свако ново зло биће злочинцу на ново, и погинуће руком од суда. Црковну главу да почитујете као намјесника Христова на земљи, то заповиједа Бог и свети Јерусалим којијема ја служим.“

Мислило се онда, пак се и сад мисли, да је Мали Шћепан био римске вјере. Ову мисао тврде два примјера, први што није знао писати азбуком, а други што је често помињао Јерусалим, која изрека није Србину своја. Мој пријатељ Др. Валтасар Богишић, знатни и ваљатни Србин, показа ми јесенас у Бечу њека писма што је Шћепан писао господи дубровачкој, која су ме још боље притврдила у томе „мнењу.

Кад се народ у први мрак разиђе, уљегу главари са Шћепаном у манастир да опочину, пак посиједају сви редом на око у великој одаји. Тодосије " Мрковић није могао срцу одољети но изађе из ћелије