Pripovjesti : crnogorske i primorske

ШЋЕПАН МАЛИ 91

и дође у одају. „Помоз Бог, људи! Сви приступе да му руку пољубе осим Шћепана. Тодосије, као да није ништа ни чуо ни видио, пребаца преко прста бројанице, пак све одједном, као са шале и спрдње, упита Шћепана: би ли на њега руку ставио да га лијечи од жутице. Шћепан му одврати шалу за шалу: „Немам лијека да помладим стара, ни да скротим надута.“ На то Тодосије, жмурећи једнијем оком: „То ми приговараш да сам ја тобож стар и надут.“ А Шћепан њему лагахно: „Ти нијеси то, колико ни ја лијечник.“

Сви умукну колико би орући двапут окренуо воловима. Пропрти најпрви протопоп Абрамовић, помукла лисица, која се из доста гвожђа одапињала: „Оче Тодосије, ово је цар мошковски, којега данас народ прогласи и прими као господара. Кад га је Бог донио између нас, који смо ево 'осиротили, биће и вама редовницима љепше и лакше, јер смо ви доста потеге давали и додијали. Отсад ћете боље пратити црковне после, и повратити се таман на прави пут, а нами како да Бог и срећа.“

Тодосији би мило да Абрамовић наче разговор, пак му не даде ни одушити. „ја се не чудим вами но њему, ви сте подавно обрнули злијем. Омилило ви мито, судите земљи попријеко, пак ви се већ нико и не боји. Сад ви треба цар да уз њега стежете и гулите. Не знате ни сами у чему сте заброждили. Оцкврнили једно свето име, каода сте псу крштено име нађели. Могасте га прозвати војводом или кнезом, ни поб јада, но не хћесте него да се ругају с вама Турци и Латини. Окрунисте га без круне, поцаристе га без царства, а укопаћете га гђе ми врана ни кост не понијела. (О, народе бори и глупи! С главе риба смрди. Опет кад те прегазе и прориједе Агарјани, или кад се облочеш брацком крвљу, доћеш зли и гори да целиваш владику у руке, да га молиш и богорадиш да те на пут изведе, а напасти учува. А ти, чуј ме добро, скитачу, ови исти што су се око тебе облијеколили, знади да се у своја срца смију;