Pripovjesti : crnogorske i primorske

92 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

припели те на високо да боље врат сломиш кад те туре.“

Протопоп стане опет да маже: „Немој тако, оче игумане, кобити народну срећу. Да те не познајем под чапром, рекао би да си завидљив, да ти је жао изгубити црковно госпоство. И цару и народу треба твоје вјежбине и мудрости; ти ћеш вазда у првијема. ја не бројим што збори јетки Тодосије, но што ће творити Тодосије разборити. Сваки те јутрос Црногорац и Приморац куми, с онијем што у руке претвараш, немој не заклати, јер ће ти бити души тешко бреме, а имену пријекор и срамота.“ Тад сви усташе на ноге и побацаше капе на под да га смилују. И бијаше готово умукнуо, прегорјевши разлог сили, кад Шћепану не даде гријех да мучи. „Оче, Тодосије, ја идем откуда сам дошао, пак ти говорио о мени лијепо или ружно, једнака ти хвала. Поздрави ми старца владику и реци му да се окани свјетовна посла, а да пази цркву по закону, ако ће да га помилујемо и да га пустимо с миром умријети. Ма ово се Тодосије опет распали, као ватра кад у трухломе дрву тиња док је вихор опет разјари. Пуче сваке јаде на Шћепана, и догна му нокте под нос. Кад угледају махински главари да је Тодосије заборавио на човјештво, дохвате га пак ш њим у ћелију, а са Шћепаном без вечере у Лапчиће.

Тркне Тодосије бржебоље на Стањевиће да понесе владици Шћепанов поздрав. Он је мислио да ће Саву пожећи на упор, али се љуто варао, јер је Сава под мирном ћуди крио дубоко оштроумље, пак, желећи сачувати Црној Гори и својему браству црковно поглаварство, пошље ђакона Арсенију Пламенца, свога сестрића, с писмом к Шћепану, и помоли га да му допусти да га завладичи, да му буде спрежник и помагач, јер он остарио и изнемогао не може да служи цркву каошто треба. Ово је био био први чин лажицара. Од тога дана поче Шћепан збиља царевати, а главари у његово име управљати земљом.