Pripovjesti : crnogorske i primorske

ШЋЕПАН МАЛИ 97

знали Турци ни сами камо иду. Зато углаве да се договоре провидур которски и паша скадарски Махмут Бушатлија, потурица старином Црнојевић, кад, како и камо да ударе. Махмут окроји облик пак зовне архимандрита Дебељу Баранина те га опреми у Котор с листом. Но Дебеља душом Србин у потаји препише лист пак га по уздану човјеку управи на Цетиње Шћепану на руке.

Препане се Шћепан и жив умре кад прочита лист, пак измјери умом сву опасност. С једне га стране тиштјаше своја судбина, а с друге га гризаше свијест о погибији коју је зготовио својом беспамештином. Хоће ли, не ће ли, одлучи казати протопопу Абрамовићу лист и ко му га посла. Прото се поче ситан смијати. „А које су то главе писале >“ рече смијући се. „Зар хоће да напријед погоде гђе ће ко ногом стати и метериз градитиг ја нијесам никад могао ни помислити да сметенило може дотле допријети да човјек среди бој као свадбу, да забиљежи војсци мјесто, а не зна гђе ћу ја с мојом; да опредијели што ће узимати и притискати каода смо ми припасали куђеље. Ја се све бојим да није ту какве пријеваре. Могло би ласно бити да су ни поставили то писмо како ћемо их чекати гђе неће доћи, пак да нас умину. Ти, царе, нијеси вјешт нашијем бојевима, јер смо их ми навикли сновати на крвавој пољани крвнику у очи, пак ту одлучимо како ћемо га затијецати и разбити. Пусти ти нас да се држимо старе наваде пак ћеш виђети гђе ће се Турцима гроб ископати.“

Највиша је мука била оскудица пушчаног праха. Млечићи забранили износ с мора сваке ратне справе; позатворали дућане гдје се продаје олово, прах и кремење; и прогнали пушкаре, Херцеговце и Арбанасе, да не поправљају оружје ни црногорско ни приморско. Бивало је њешто праха пушчанога у манастиру Брчели под Његалицом, но затворено у рђавим судовима а натрпано под влажнијем и отсојнијем сводом било се закисло и готово покварило. Бадава га сушили на сјеверу по гувнима, пак и на гвозденијем сачима у пећима, боље ништа. Пошљу

7