Pripovjesti : crnogorske i primorske

102 џ СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

„Неће га предат Црногорци да је као жаба губавица, ни пљунути на гостопримство, ни превјерити уток. Ту ни нема, царска десна руко, ни славе ни јуначтва да удавиш ову шаку горштака. Но смо ми дошли да те кумимо хљебом царевијем да се мичеш с наше границе, и да ову сиротињу оставиш на миру. Цара на свијету нејма до једнога, Бог који је све створио и који ће све растворити.“

Сераскијеру се њешто ражали видећи јуначку простоту овијех стараца, пак се скамени и замисли дубоко. А паша Шуваљија, бијесни и тријезни Турчин, кад виђе да не проговара нико, заче он: „Ми смо сад чисто увјерени да не знате гђе се Шћепан дио, а да знате би нам га предали мимо народа. И ја сам вазда мислио да је спрдња то крунисање Шћепаново. У вас у Црногораца кад људи полуде народ их крсти царевима или свечевима. Но ви знате лијепо да се и нама хоће доста посла да се оправдамо пред султаном и девлетом. Наши и ваши злотвори припели то на високо, нашарали и излагали тек да се кољемо у томах. Кад се оволико војске свило да тражи једнога човјека, срамота је кад га не нађе, ругаће се свијет. Но сте вас три стари и мудри, пак пронађите лијек двој главобољи јер и нас срце боли да војштимо на ту сиротињу, која се збила у ову спилу да гладује и пати зло.“

Кад се прото Абрамовић сјетио да су Турци омечили, рече паши Шувајљији: „Покој има ко те је родио! ти знаш и наше јаде и наше тврдоглавство. Нијеси ти придошлица, но прави Србин. Колико је Црне Горе с мора на Морачу, и колико је по њој пећина и спила, тако ми, пашо, четверо јеванђеља, да спуштиш сву ту војску да слободно бирукају, не би Шћепана за три године нашли, а камоли да га ми нађемо. Све што си пашо, рекао, све ти се сребром претворило. Ево нас три довели Брњаша, коња Шћепанова, којега му је поклонио патриара Василије, да га поклонимо сераскијеру на дар, и да му кажемо од стране цијелога народа да Црногорци признају да је најјачи цар на свијету падиша Мус-