Pripovjesti : crnogorske i primorske

ШЋЕПАН МАЛИ | 105

неће из Арбаније, Босне и Херцеговине ни чељаде ни коњче султану на помоћ, а сусједни везири и паше једва чекају да се тијем оговоре.“ Тако се укрцају на један брод трговачки, њих двојица и пратње тридесет друга, пак доплове под Спич једанаестог августа 1769. Спич је мјестанце врх мора међу Будвом и Баром, са запади прво село турске Арбаније. Ту добре луке нема до жапља што га зову Чањ, пусто жало без жива духа. Путници се без страха искрцају на сухо, пак усред подне преко Созине допру у Бољевиће у дно Црмнице, и ту преноће код владике Арсеније Пламенца. Сјутра дан дођу на Цетиње уз велику пратњу, и за три дана окупе главаре црногорске од све седам нахија. На скупштини Војновић прочита грамату царице Јекатерине, која позива народе грчке и српске да војште на Турчина за крст часни и лијепу слободу, обећавајући златна брда и долине ако надјачају.

Тодосије Мрковић, опорне нарави, зачне први говорити: „Ово је, честити кнеже, трећи пут да нас Мошкови подбадају на рат противу Турака, а вазда се без нас умирише. Ми смо љетос изгинули главама и имућем; јошт нам гњију у ранама најбољи јунаци а многи осакатили; нећемо се за десет година окријепити и доћи на прву мјеру. Пошто навучемо на себе јаничаре и Малисоре, ви ћете се, кнеже, умирити без нас, а ми ћемо до краја изгинути. Немамо узданице ни у Срба ни у Грка, ни у Бугара, све је то живо умрло и на своју прошлост заборавило. још нека нас Турци пособе, каошто и хоће, биће тијесније и вама и Млечићима.“ још би старац подуже говорио но му главари прекину бесједу: „Срамота је, оче игумане, корити нашу браћу Мошкове. Ми смо навикли злопатници, ми ћемо помоћи хришћанској царици што најбоље узмогнемо, само да нам дође праха и олова.“ Тад им Долгорук да 500 дуката, а пошаље 600 момака с мазгама да пренесу из Спича џебану, коју је довезао бродом у Чањ. Тако се скупштина обрадује и закључи да се на све стране започну задјевице противу некрста.