Pripovjesti : crnogorske i primorske

106 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Прије нег се разиђе скупштина, загусте пушке уз поље каода је свадба. Хрпа се народа тамо нагне да види што би, кад ли Шћепан језди коња, а за њим иду око триста Дупиљана и Грађана пут Цетиња. Тек се приближи Шћепан манастиру почне и скупштина просипати ватру из пушака, а из гласа викати: „Ево цара из Црмнице, благо нам јутрос и довијека.“

Долгорук се снеби и смути, но га Војновић и Тодосија охрабре. Кад Шћепан изађе пред Долгорука, овај га упита чему се назива царем и вара народ. Шћепан није знао убезочити, но се препане и рече, да он није никад рекао да је цар, но Мали Шћепан. „ја нијесам могао свијету затворити убрусом уста да ме не крсти како сам хоће.“

На покренута зеца свако пашче штекће. Неки Црногорци који су мрзили на Шћепана што их је глабљао и корио, почну викати из гласа да је заслужио умријети. Пријатељи су се побојали прискочити Шћепану у помоћ од страха Долгорукова, пак и да се народ не искоље међу собом. Долгорук нареди да Шћепана обезоружају, пак га баци у поузану клијет врх своје собе, а клијет затвори кључем.

Ту исту вече скупе се на посијело главари, скамењени и јетки. „Камо ве главари“, викне прото Абрамовић, „та Мошковит оцрни нам образ. Какви је гођ Шћепан, ми га једном зацарисмо и дадосмо му тврду вјеру. Од њега се народ бојаше, а он цареваше јевтино. __ Ако погине Шћепан и ми ћемо уза њ који смо судили и господовали. Но отворимо очи и видајмо се док је раније.“ А Лазо Богдановић: „Виђесте ли како га тури онај Мошковит врх себе у тамницуг Ја нијесам никад чуо да се сужњи затворају врх себе, но пода се. Да он није цар не би га генерал припео да врх њега стоји. Али ко је виши он је свуда виши, било и у тамници. Донесе га њеко чудо да га међу нама улови, да превјеримо и да се обручимо. Но хајте да га вадимо из оне клијети ако ћемо и силимице.“ И дигну се да иду, но поп Андрија Ђурашковић, меке нарави, скроти их. “Не лудујмо, но се разаберимо. Одвојмо се ми пет шест