Pripovjesti : crnogorske i primorske

ШЋЕПАН МАЛИ 109

писама и отпишу Шћепану да код њих није ништа изостало Ђурђева.

Иза тога Дубровчани даду двјема војводама црногорскијема и староме игуману Тодосију пролазак, и превезу их бродом на ђемију Орлова у Грчку. Сва би три Турци посјекли да их нијесу Дубровчани провели својим људима преко Херцеговине, а не би ни од Млечића смјели до Орлова доћи, да им нијесу Дубровчани били пратиоци и бранитељи.

Њешто с тога узрока, а њешто за то што су Мошкови надјахали Турке и сав Крим примили, Орлов се на Дубровчане омечи, и тако се она три Црногорца здраво поврате с даровима кући.

Каошто је игуман Тодосија напријед погодио, Русија се помири с Турчином без Црне Горе, нити се уврсти у уговору мира кајинарђинскога, склопљена 10 јунија 1774, ниједна ријеч о Црној Гори. Зато султан нареди Румели вализу да опет војшти на лажицара, који је сметнуо да крајине и окрајици не шаљу на Крим војску.

Кад се године 1771 ранио Шћепан, прибави он код себе једнога Грка да га служи и двори: он га је видао и привијао му ране, кухао и прао, бријао и шишао, и сваки други измет чинио године три без прекида. Он му се тако умили и удвори да га је Шћепан љубио и вјеровао преко икаква Црногорца. Звали га људи Станко Паљикарда, али Бог зна је ли му ово било право име, или су му га надјели, или се тако сам прозвао.

Једно јутро нагнали се сами они два у ћБелију манастирску. Шћепан рече Станку да га обрије. Или је Станко на то одавна мислио, или му је онда на ум пало, или како народ повиједа подмити га Махмут паша скадарски, тек догна бритву до гркљана Шћепанова да га подбрије, задубе гвожђем, прекине му лијетњак и догна тилут до вратнијех жила. Покупи по кући оружје и што је било најбољега, пак узјаше коња Шћепанова и побјегне у Скадар. Тамо га паша обдари и дочека с великом славом.

Шћепан Мали и по свједоџби дуждевијех људи,