Pripovjesti : crnogorske i primorske

112 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

а пале му чупине низ рамена; спуштио куљу, а прси му посуте жутијем прашком, што просипље кад духан смрчка у ноздри. Сједијаше на једном столу, утонут као у јаслима, а омотан у једној риђој косматој вучетини. Капу набио до обрва и с њом клопава уха до по њих покрио, а о нос објесио округле наочаре. И сад ми се чини да ме прати воња с оне телесине мртве и лијене.“

На то Грујо уздишући: „јаох витешке невоље! Тако ти је побро по Херцеговини и Арбанији, у сву госпоштину српску удари гром из ведра неба, сви редом превјерише. Ченгићи, Љубовићи, Вуковићи, и многи други посташе аге и падишине спахије, тер су народу хуђи но Турци дошљаци. Кад Бајо (Балша) зећанин пропаде, а градови бановине Скадар, Драч, Уцињ, Будва, потпану Млечићу, Дубровчани, ови ваздашњи српски пријатељи, превезу из Пуље под туђим именом крадимице Стевана Црнојевића, сестрића Бајова (Балшина) а зета бана Скендербега, искрцају га ноћно под Паштровиће у Радановића, пак Стеван својим јуначтвом учува горње зетске градове Спуж, Жабљак и Колашин од честих турских навала. Остану му два сина, Урош којега Турци посијеку на Ћемовскому пољу, крвавој пољани, на мејдан за слободу; и Иван, који залуду роди два сина, Станишу од Марије а Ђура од Латинке. Станиша превјери и оде у Турке, пак му худа унучад, Махмут и Имбраим, сједну земаном на скадарски пашалук, и буду најгори српски мучитељи, да их анатема. Ђуро се ожени владиком млетачком, предигне у тазбину или са страха турскога, или с наговора женина, или с обоје; запушти земљу сиротну без домаћина владици цетинскому; и да не би Данила Његуша, један ти Бог, а једна божја вјера, данас би хопа на Цетињу гугућа, а и од вас примораца не знам шта би било. Но се ми, Богу хвала, потоцима крви ослободисмо а наша браћа у сусјеству стењу под турском тељигом, пак — ево чуда — исти им земљаци стежу узду и пута. Но сваки други зулум да је прост при томе- што им носите уз пост бадњак.