Pripovjesti : crnogorske i primorske

ПРОДАЈА ПАТРИЈАРЕ БРКИЋА 119

А Лука њему: У разлог се, побратиме, аманет ти! Ми нијесмо ја мним кренули да издамо свеца, него да му добра учинимо. Ја се не бих назвао Јудом за све благо дуждево, за то ове паре што примамо нијесу мито него надница за наш труд и путове, пак се мени чини да је боље да не натежемо цијеном, да Латини не помисле да смо збиља сумали пак превјерили.“ — А Грујо: „Не знам ја што ће да буде патрики у Млецима. Нека га ако ће и за дужда узму, све ми једно, он је мој а ја га продајем за новце, пак ће ми се сваки наругати кад чује да га дадох Латинима јевтино: кад се обручи што барем не узе блага доста — рећиће с пуним разлогом и бабе. ·Него хајде донеси новац а светац ево. И то што сам рекао ништа је, но не могу да теби не угодим.“ — Рече Лука: „Хоћу! но све се бојим да кума не наљутим и да га на другога не наженем.“— „Ништа се зато небој“ рече Грујо „чуваћу ја патрику и стражити му по данас да ме срамота не нађе“. — Ту се разиђу и уговоре станак на Шћепандан у ручање доба дневи.

Кад се Грујо поврати кући била је већ готова ноћ. Вечера њешто зеља и два печена прцаћа, слана као цацар. Пође да спава и збиља од прве заспи: Кад је било на исход влашића, снијева му се да иде некуђ за крстима, и гдје се ту шљегло некаквога пука у уским гаћама а широким капама. Иде за њима стравично и брижно. Кад дођи на једну воденицу гдје поп јеванђеље чита, кад линије ту попа него патријара, који стаде да га гледа и кори што га продаде у Латине, и што поколеба сб и хљеб тер је у његовој кући ијо. „Ах Јудои Бранковићу, да си проклет и по сто пута анатемнисат, што ти то ђело хће!ј“ У то хиљаде очију обрате се на Груја, као на бијелу врану, а он моли Бога да га земља прождре, пак се кучи и увија да омали да га не виде. У то се разбуди дрхћући, плачући и викајући; дохвати тикву из пањеге, јер црцаше од жеђе, и прегиње и дави се пијући, а у тикви ни капи воде. На тому страшному позору скочи жена: — „А што си се помамио, прекрвниче; што си Богу згријешио да се помамиш пред Божић